Kud plovi malinarski brod

Cena „nasedanja“ na dogovorni model odnosa proizvođača maline sa prometnikom jeste njegovo pristajanje da od vlasnika te srpske tržišne kraljice, sebe dovede u položaj najamnika u sopstvenom malinjaku, umesto da prometnika bira po kriterijumu više ponuđene cene. Pritom treba podsetiti da apetiti kartela, pardon, udruženja otkupljivača, ne idu baš dotle da seku granu na kojoj stoje, pa će se, makar vlasnicima malinogorja sa minimum 120 kilograma prinosa po aru, priznati „puni troškovi“, plus zarada primerena trudu ratara, lišavajujući ga tako ekstra profita od maline, koji može dostići i 100 dinara po kilogramu. A oni sa nižim prinosima (svetski prosek se kreće oko 70 kilograma) i stoga znatno većim troškovima – neka vide šta će sa svojim malinjacima. Očigledno je, dakle, da takav odnos može da ima za posledicu iskrčivanje više od polovine malinjaka sa nižim prinosima. U tom kontekstu posmatrano sasvim je opravadan svojevrsni malinarski pokret otpora monopolu iskazan, između ostalog, i kroz predstavke utemeljene na studiji „slučaja malina“ i upućene antimonopolskim institucijama. U toj dokumentaciji ukazuje i na činjenice koje bi i te kako trebalo da zabrinu i većinu vlasnika mini, malih i osrednjih hladnjača kojima se stavlja do znanja da će im biti priznata cena maline koju je platio seljaku, plus troškovi i primerna zarada. Pri tom se pre svega misli na one brojne među njima koji se ne mogu pohvaliti zavidnijim perfomansama za iole uspešniji neposredovan izvoz. To što ne raspolažu takvim sposobnostima, ne bi za njih bilo tako problematično, ukoliko bi na raspolaganju imali više posrednika u izvozu koji jedni drugima konkurišu. Ali najveći protivnik tako uređenih odnosa je onaj, relativno mali broj, dominantnih krajnjih izvoznika. Zato je za takve otkupljivačko-hladnjačarske firme od sudbinskog značaja njihovo izvlačenje ispod tog neugodnog skuta dominantnih trgovaca malinom, čije su adrese mahom u „nemalinarskom“ Beogradu .

Izlaz bi, dakle, trebalo potražiti u samoorganizovanju, koje bi za neke od njih podrazumevalo otkazivanje vernosti kartelskom udruženju. To ne znači zakupljivanje ili otvaranje kancelarija kao svojevrsnih pričaonica, već kao svojevrsnih agentura za koordinaciju i zajednički nastup izvoznika maline. Treća prepreka uspostavljanju tržišnih odnosa u malinarstvu odnosi se na zaveru ćutanja pozvanih i prozvanih, pa se logično nameće pitanje: Može li se uspostaviti partnerski odnos sa, za pokret malinara, bitnim institucijama? Otvoreno treba reći da se, bar zasad, ne može računati na najpozvaniju i uz to po defincije nezavisnu kontrolnu instituciju – Komisiju za zaštitu konkurencije. Pogotovu posle saopštenja te Komisije da nije došla do pouzdanih dokaza koji bi ukazivali na dogovor lokalnih ariljskih otkupljivača u vezi sa otkupnom cenom maline, kao i da nije nadležna po pitanju eventualne zloupotrebe primene Pravilnika o minimalnim tehničkim uslovima za trgovinu na otkupnim mestima.

Ono što nisu mogli, ili možda nisu hteli, da razumeju oni od kojih se to očekivalo, razumela je mala ali odabrana grupa malinara iz ariljskog sela Brekova kojima sam lako uspeo da predočim kuda ide ovaj (malinarski) brod. A zahtevi malinara svode se na to da se stave potpisi predstavnika udruženja malinara i predstavnika malinarskih opština ispod Zaključaka u vezi s tim, monopolom izazvanim, gubicima i već nanetoj šteti dinamici razvoja srpskog malinarstva. Ukazao bih i na „javni poziv ohrabrenja i dobrodošlice zainteresovnim otkupljivačima/ kupcima srpske maline da učestvuju u njenom otkupu/kupovini i daljem prometu (poziv se odnosi i na kupce zamrznute maline od lokalnih otkupljivačko-hladnjačarskih firmi), sa uveravanjem da će udruženje malinara, zajedno sa lokalnom opštinskom/gradskom vlašću, učiniti sve na otklanjanju prepreka ravnopravnom učešću kako onih u lokalu, tako i onih sa strane. Konkretno, kada je reč o često viđenoj zloupotrebi primene pomenutog Pravilnika o uređivanju otkupnih mesta, na svaki primećeni ili dojavljeni akt te vrste, od nadležnog državnog inspekcijskog organa biće tražen odgovor na pitanje: Koje uslove ovaj namernik ne ispunjava da bi bio kupac maline, a ispunjava onaj sa lokala, ili kupac nekog drugog voća i povrća. Bude li se insistiralo na njegovim manama, za koje se kod ovih drugih ne pravi pitanje, pogotovu u slučajevima kada nije došao da otkupi (preko otkupnog mesta), već da kupi malinu, smatraće se legitimnim i opravdanim protest, sa zahtevom: Ista sloboda trgovanja i za malinu (kakva je kod dugih proizvoda) i za sve njene kupce“. I najzad, ukoliko ne demontiramo mehanizam suzbijanja konkurencije u otkupu i daljem pometu maline, gotovo do savršenstva uhodan 2011. godine, preti realna opasnost trajnog ustoličavanja monopola u srpskom malinarstvu, sa svim njegovim pogubnim posledicama. Ne bi smeo da nas zavara blagi talas konkurencije uočen 2012, zhvaljujući ne samo neočekivano niskom rodu i ponudi maline, već i delimičnom „zaribanošću“ pomenutog mehanizma u ambijentu burne posleizborne primopredaje vlasti.

Autor je profesor preduzetnog menadžmenta i konsultant Saveza udruženja malinara Srpska malina