Labus: Svako snosi svoje troškove rata

 Današnja vlast u Beogradu očekivana rešenja za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji zasniva i na ulaganjima koja su išla upravo preko pomenutog Jugoslovenskog fonda. Sve strane učesnice u pregovorima o sukcesiji SFRJ, kaže sa tim u vezi Labus, Kosovo i Metohiju su tretirale kao deo tadašnje SRJ. Da li je to dobro ili loše za imovinske pretenzije Srbije na Kosovu i Metohiji, čitaoci mogu zaključiti iz intervjua koji sledi.

Tokom pregovora o sukcesiji, koji su prethodili potpisivanju Sporazuma, da li je uopšte, barem na našoj strani, uzimana u obzir mogućnost da principi tog sporazuma budu primenjeni i na uređenje budućih odnosa Srbije i KiM?

– Nije. Mi smo tretirali Kosovo i Metohiju i Crnu Goru kao delove Savezne Republike Jugoslavije u čije ime smo pregovarali. Tokom pregovora takav stav su imali svi učesnici pregovora, uključujući i visokog predstavnika međunarodne zajednice ser Artura Votsa.

Mislite li, a pošto su te odredbe primenjene na uređenje odnosa sa Crnom Gorom, da je logično očekivati da stav Martija Ahtisarija o toj stvari međunarodna zajednica nametne kao rešenje?

– U uređenju odnosa sa Crnom Gorom, ostavljena je mogućnost da se referendumom Crnogorci izjasne za nezavisnost, ali da Srbija bude generalni sukcesor zajedničke države. Od ovog principa jedino je odstupljeno u raspodeli finansijskih potraživanja (uključujući i kliring) gde je Crna Gora dobila 5,86 odsto, shodno svom BDP-u. O Martiju Ahtisariju i primeni njegovih rešenja ne želim da špekulišem jer to je potpuno izvan koncepta sukcesije bivše SFRJ.

Kakav su tretman tokom pregovora o sukcesiji, a pre nego što je potpisan Sporazum, imala sredstva Jugoslovenskog fonda za podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih republika i pokrajina? Kakav je stav o tom pitanju zauzimala Srbija i na čemu ga je zasnivala?

– Pre našeg uključivanja u pregovore, obe strane su tražile da se sačini deobni bilans na tačno određeni dan, a na osnovu potpuno suprotnih principa. Druge republike su se pozivale na definiciju državne imovine (pokretne i nepokretne, civilne i vojne) iz Bečke konvencije, što je nama stvaralo trošak od 25 milijardi dolara, a naša strana je tražila da se tu uključe sva društvena preduzeća finansirana iz centralnih državnih fondova, uključujući i pomenuti Fond za podsticanje razvoja, što je otvorilo nerešivo pitanje odnosa državne i društvene svojine. Stvar su komplikovale pare mešovitih banaka u inostranstvu, upad u platni sistem NBJ (gde je Srbija uzela 3,1 milijardu nemačkih maraka) i trošenje deviznih rezervi NBJ tokom rata. Pristup na bazi deobnog bilansa je doveo pregovore u potpunu paralizu iz koje je trebalo izaći formiranjem međunarodne arbitraže. Arbitraža je bila krajnje rizično rešenje, jer bi ona primenila pravila Bečke konvencije o državnoj svojini, iako sama konvencija nije bila ratifikovana.

Naslednice bivše SFRJ se sada spore oko sume koja je trebalo da se nalazi na računima mešovitih banaka u inostranstvu. U Ugovoru o sukcesiji zapisano je da je ta suma 31. marta 2001. iznosila 645,55 miliona dolara. Otkud ova cifra?

– Tu informaciju smo dobili od NBJ nakon višegodišnjeg međunarodnog pritiska i to je cifra koja se nalazila u knjigama NBJ. Istovremeno je naglašeno da ta cifra ne odražava stvarno stanje stvari, jer zbog sankcija NBJ nije bila u mogućnosti da prati promene na tim računima. Ispostavilo se kasnije, posle potpisivanja Sporazuma o sukcesiji i mnogih peripetija s tim bankama, da je jedva jedna desetina tih para stvarno postojala u trenutku potpisivanja Sporazuma o sukcesiji.

Kada je u Sporazumu utvrđivan procenat udela pojedinih naslednica u raspodeli diplomatsko-konzularnih predstavništava, da li se mislilo na primenu tog procenta na ukupan broj tih objekata ili na njihovu vrednost? Ako se mislilo na vrednost, po kom kriterijumu i na koji dan je ta vrednost utvrđena?

– Kada govorimo o podeli, želim da kažem da je zlato podeljeno po formuli MMF, koja je SRJ davala 36,52 od svih sredstava u Fondu. Pri raspodeli finansijske imovine, mi smo dobili 38 odsto. Kod raspodele diplomatsko konzularnih predstavništava, procenat našeg učešća je bio nešto veći i iznosio je 39,5 odsto od njihove ukupne vrednosti. Jedna međunarodna revizorska kuća je još 1992. procenila ukupnu vrednost te imovine na 271 milion dolara. Podela je trebalo da se izvrši u naturi, tako što će svaka država sukcesor, u okviru procenta vrednosti koji je utvrđen, dobiti objekte u svakoj odgovarajućoj geografskoj zoni ili u OECD zemljama.

Deset godina pošto je Sporazum o sukcesiji ratifikovan, izgleda da su najgore prošli građani koji su potraživali penzije, staru deviznu štednju i svoje stanarsko pravo, kao i firme koje su potraživale imovinu van države u kojoj im je sedište. Da li je tokom pregovora Aneks G zaista tretiran kao načelan, dakle nepogodan za direktnu primenu, kako su zaključile sve naslednice sem Slovenije i Srbije?

– Aneks G nije bio deklaracija, nego suštinska zaštita prava privatne svojine i svih drugih stečenih prava. Sa privatnom svojinom je izjednačeno stanarsko pravo, što je Hrvatska do poslednjeg momenta osporavala. Aneks G je bio veliki uspeh našeg pregovaračkog tima. Problemi su, međutim, nastali u njegovoj primeni, što je tema za sebe i nema veze sa prirodom Aneksa G.

Sadašnji visoki predstavnik Srbije u grupi za sukcesiju sprema se da postavi i pitanje porekla kapitala preduzeća i na datume ranije od datuma koji je utvrđen u Sporazumu o sukcesiji (31.12.1990). Da li se ponovnim oživljavanjem priče o firmama koje su neposredno posle Drugog svetskog rata odnete iz Srbije samo zamajava javnost ili je ta tema otvarana i tokom pregovora?

– To je deo prethodne pregovaračke strategije o deobnom bilansu imovine, koji automatski aktivira sva sporna pitanja i vraća pregovore na početak. Naravno, potpuno je legitimno postaviti to pitanje, pa ćemo videti kako ćemo proći ovog puta i kakva će biti reakcija drugih republika sukcesora.

Deset godina kasnije, mislite li da je Srbija u ovom Sporazumu dobro prošla, kao država, ali i njena privatna lica, građani i firme?

– Posle građanskog rata niko ne može dobro da prođe. Pitanje je šta je bila alternativa ovom rešenju? Kada je ser Artur Vots otvorio pregovore u Beču, rekao je da međunarodna zajednica želi brzo da reši problem sukcesije „na ovaj ili na onaj način“. Mi smo prošli „na ovaj način“ jer smo promenili strategiju pregovora. Napustili smo princip deobnog bilansa imovine, koji je vodio u arbitražu i prešli na pragmatičan stav da svako snosi svoje troškove rata, a zadržava državnu imovinu koja se nalazi na njegovoj teritoriji. Zbog nekih drugih stvari ovaj princip ima dalekosežnu vrednost. Uz to sva stečena imovinska prava se garantuju. Da je sukcesija rešena na „onaj način“, danas bismo imali arbitražnu odluku za koju možemo da pretpostavimo kako bi izgledala imajući u vidu kasnije odluke međunarodnih sudova.

Vojna imovina sama od sebe nestala

Predstavnik BiH u grupi za sukcesiju Zenit Kelić neki dan je izjavio: „Još nismo formirali komisiju po Aneksu A Sporazuma, a riječ je o velikom i značajnom poslu na raspodjeli pokretne vojne imovine bivše države čija se vrijednost procjenjuje na 50 milijardi dolara“.

– U vreme pregovora naši susedi su govorili o 100 milijardi dolara vojne imovine. Ili je dolar ojačao ili su tenkovi zarđali. U diplomatiji se neki nerešivi problemi rešavaju tako što se predvidi formiranje komisije, koja će obrazovati svoje potkomisije za formulisanje predloga za rešavanje problema, koji su u međuvremenu sami od sebe nestali.