Lice i naličje sukcesije sa Hrvatskom

Aneksom G propisano je da sva prava na nepokretnu i pokretnu imovinu, koja su građani, ili pravna lica, sa teritorije SFRJ imali na dan 31. decembra 1990. godine, države- sukcesori moraju „priznati, zaštititi i vratiti u prvobitno stanje, sve u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta i prebivališta tih lica“. Osim toga, izričito je propisano da osobe koje nisu u mogućnosti da ostvare povraćaj oduzete imovine „imaju pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama“. Takvo rešenje u skladu je sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, prema kojoj „svako lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine“. Hrvatska, ali i još neke bivše jugoslovenske republike, ne poštuje taj princip, i to uprkos činjenici da je Sabor, u junu 2004. godine, ratifikovao Sporazum o sukcesiji. Nasuprot tome, Srbija je, odmah nakon ratifikacije Sporazuma, počela da vraća imovinu, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i Bosne i Hercegovine. Tako je, recimo, vraćen poslovni i drugi prostor hrvatskim preduzećima Varteks i Astra, zatim slovenačkim firmama Aero i Kompas, ali i bosanskoj Krivaji. Treba, takođe podsetiti i na to da je Hrvatska, još pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji, preciznije 1991. godine, donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je vlasništvo nad tom imovinom preneto na državu Hrvatsku. I mada je, pod pritiskom međunarodne zajednice, sporna Uredba povučena, činjenica je da je veći deo te imovine bio prodat pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji. Reč je uglavnom o sindikalnim odmaralištima, turističkim objektima, kao i o poslovnom prostoru. Ionako komplikovanu situaciju dodatno otežava činjenica da sudovi u Hrvatskoj odbijaju tužbe srpskih preduzeća za povraćaj imovine, što je u skladu sa uputstvom, od 6. decembra 2004. godine, Državnog pravobranilaštva Republike Hrvatske upućenom županijskim pravobranilaštvima u kome im se, „radi jednoobraznog postupanja“, sugeriše da se u primeni Aneksa G Ugovora o pitanjima sukcesija „protive zahtevima za povraćaj imovine i odbiju zahteve za mirno rešenje spora“. Da je reč o gotovo nemogućoj misiji govori i podatak da se u sporovima za povraćaj imovine, koji se vode pred hrvatskim sudovima, mogu angažovati samo hrvatski advokati, čije su tarife među najvišim u Evropi. Obeshrabrujuće deluje i to što postupci traju više godine i, kao po pravilu, završavaju se odbijajućom presudom. Praksa je, takođe, da se legitimni i legalni zahtevi bivših titulara oduzetih imovinskih prava da se vansudski, mirnim putem, izvrši restitucija – odbijaju, i to najčešće, bez obrazloženja. Time su bivše vlasnike doveli u nezavidnu situaciju da svoja prava ostvaruju u parničnim postupcima, pa je Hrvatska pred hrvatskim sudovima tužena strana. Dosadašnjim prvostepenim presudama odbijeni su tužbeni zahtevi za povraćaj, odnosno novčano obeštećenje za oduzetu imovinu.

Vlasnici oduzete imovine iz Srbije nalaze se u pat poziciji s obzirom na to da ne mogu da se obrate Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, zato što još nisu iscrpljena sva pravna sredstva na domaćem terenu. To praktično znači da im je za obraćanje sudu u Strazburu, osim odluka redovnih sudova i Vrhovnog suda kao revizijskog, potrebna i negativna odluka Ustavnog suda Hrvatske. Hrvatski sudovi se pozivaju na činjenicu da oštećena pravna lica, 1990. godine, uglavnom nisu imala pravo svojine, odnosno nisu to pravo imali upisano u zemljišnim knjigama. Time se, međutim, ignoriše notorna činjenica da u pravnom sistemu bivše Jugoslavije nije postojalo pravo svojine na nepokretnoj imovini, već državno ili društveno vlasništvo sa svim pratećim atributima u vidu prava trajnog upravljanja, korišćenja i raspolaganja, koja su imala konkretna pravna lica. Treba podsetiti da ta pravna ovlašćenja, koja su bila imanentna društvenoj i državnoj svojini, i Sud za ljudska prava u Strazburu priznaje kao svojevrsna svojinska ovlašćenja. Prema ranijim procenama Direkcije za imovinu Republike Srbije, vrednost zgrada, stanova, odmarališta srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava, u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. I dok Hrvatski fond za privatizaciju tvrdi da je popisano 319 objekata na koja polažu pravo firme iz Srbije, od čega je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada se vode sporovi a 91 objekat je slobodan, u Direkcija za imovinu Republike Srbije, ističu da firme iz Srbije imaju više od 400 objekata u Hrvatskoj. Tome treba dodati i najmanje 65.000 kuća i stanova čiji su vlasnici fizička lica. Prema procenama srpske Agencije za restituciju vrednost srpske imovine u Hrvatskoj iznosi nekoliko milijardi evra.

Za razliku od hrvatskih, srpska preduzeća se ne mogu pohvaliti da im je nešto vraćeno. Na listi preduzeća sa najvećom imovinom u Hrvatskoj našli su se Geneks (37 stanova i nekoliko hotela i odmarališta), Železnice Srbije, NIS (više od 30 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu), Tigar, Putnik, Centrotekstil, EI Niš, Ineks, Utva, Simpo, Kristal, Robne kuće Beograd, Žitopromet, Mašinoprojekt… U „otetoj“ imovini srpskih preduzeća, koja je najpre „podržavljena“, a zatim prodata „savesnim sticaocima“, značajno mesto zauzima i imovina SIZ-a za zaštitu dece Apatin, Dečjeg odmarališta Kragujevac, Dečjih oporavilišta grada Beograda na Jakljanu, Centra dečjih letovališta Beograda u Milni na Braču, grada Beograda u Jelsi, Dečjih odmarališta Smederevska Palanka (Gradac), Ferijalnog saveza Jugoslavije (na Korčuli), grada Niša (u Kaštel Lukšiću). Odmarališta na hrvatskom primorju imaju i FAD – Gornji Milanovac, PIK Bečej, Pionir – Subotica, Prvi maj – Pirot, Kekec – Subotica, Sartid-Jugometal, Kluz, Beobanka(u stečaju) i drugi. Pitanja imovine delova preduzeća iz bivših republika SFRJ u Srbiji uređena su Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Tom Uredbom definisana je i mogućnost sporazumnog rešavanja spornih imovinskih pitanja. Sredinom juna 2008. godine Vlada Srbije usvojila je Uredbu kojom se omogućava prodaja imovine hrvatskih, slovenačkih i kompanija iz BiH koje su ranije poslovale u Srbiji. Primena te Uredbe (kao i raspisane aukcije za prodaju firmi bivših republika SFRJ), bila je privremeno obustavljana, a u novembru 2008. doneta je nova Uredba kojom je propisana obaveza društvenih preduzeća u Srbiji, čije je sedište bilo u bivšim republikama SFRJ, da u roku od tri meseca sporazumno urede pravne odnose sa osnivačem iz tih republika. Predviđeno je, takođe, da se po isteku tog roka sprovede postupak privatizacije. Na tu Uredbu protest su uložile Hrvatska, Slovenija i BiH. Vlada Srbije je 30. septembra 2011. produžila, do 31. marta 2012, važenje Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište u bivšim jugoslovenskim republikama. Rok za dostavljanje zahteva za utvrđivanje vlasničkih udela u društvenim preduzećima, čiji su osnivači firme iz bivše Jugoslavije naknadno je produžen. Prema zvaničnim podacima u Srbiji ima oko 150 spornih kompanija – sa mešovitim suosnivačkim kapitalom. Do sada je, od predstavnika firmi iz Hrvatske i Slovenije, stiglo oko deset predloga za rešavanje suvlasništva pri čemu su samo dve kompanije iz Slovenije uspešno rešile problem.

Autor je naučni savetnik – ekspert za međunarodne finansije