Lice i naličje trgovinskih sporazuma

Vodeće ekonomske sile sveta neprestano su, maltene sedam decenija, pregovarale i postigle veoma važne multilateralne dogovore, uključujući Opšti sporazum o carinama i trgovini i uredbe o osnivanju Svetske trgovinske organizacije. Takođe, potpisano je više od pet stotina bilateralnih trgovinskih sporazuma, uglavnom u protekle dve decenije. Gnev populista, koji je naročito ove godine došao do izražaja, verovatno će označiti kraj sklapanju dogovora na brzinu. Mada postoji mogućnost da će države u razvoju težiti potpisivanju sporazuma manjeg obima, dva najznačajnija dogovora koja su i dalje na stolu – Transpacifičko partnerstvo i Transatlantsko partnerstvo u domenu trgovine i investicija, verovatno će, zbog izbora Donalda Trampa za novog predsednika Amerike, otići u istoriju.Ipak, ne treba da žalimo što će takve pogodbe prestati da važe. U tom kontekstu, nameće se pitanje čemu, uopšte, služe trgovinski sporazumi? Stiče se utisak da je odgovor veoma jednostavan – države pregovaraju kako bi ostvarile slobodniju trgovinu, ali stvarnost je umnogome složenija. Ilustracije radi, u današnje vreme takvi sporazumi sežu znatno dalje od trgovinskih veza, pokrivajući segmente poput zdravstva, bezbednosti, zaštite patenata i izdavačkih prava, protoka kapitala, kao i prava investitora. Istovremeno, ostaje nejasno u kolikoj meri se navedeni dogovori zaista odnose na slobodnu trgovinu. Trgovina, zapravo, treba da donese najveću korist na domaćem terenu. U takvom nadmetanju uvek ima i pobednika i poraženih, ali trgovinska liberalizacija tiče se, pre svega, pojedinačnih tržišta. S obzirom na to da je trgovina dobra za sve nas treba da težimo uklanjanju prepreka radi sopstvenog dobra, a ne da bismo pomogli drugim zemljama. Stoga, kosmopolitizam ne predstavlja preduslov za otvorenu trgovinu, već je potrebno postarati se da na nivou država sve grupacije mogu da dobiju deo od ostvarene dobiti. Za zemlje koje su „mali igrači“ na svetskim tržištima priča se ovde završava, imajući u vidu činjenicu da one nemaju nikakvu potrebu za uspostavljanjem trgovinskih sporazuma.

S druge strane, ekonomski stručnjaci smatraju da su trgovinski sporazumi neophodni većim zemljama koje tako dobijaju priliku da nameću ostalima svoje uslove, naročito kada je reč o cenama robe koju izvoze i uvoze. Ilustracije radi, Sjedinjene Države mogu da, nametanjem velikih carina na uvoz, umanje cenu po kojoj kineski proizvođači prodaju čelik, kao i da podizanjem taksi na izvoz letelica nametnu veće cene strancima. Stoga bi, trgovinski sporazumi kojima bi se sprečile „ucenjivačke prakse“ bili od koristi svim zemljama. Ipak, teško je proceniti kako se u praksi sprovode odredbe iz trgovinskih sporazuma. Čak i u slučajevima kada se stiče utisak da Amerika povećava carine na uvoz kineskog čelika i niza drugih proizvoda da bi smanjila cene na globalnom nivou, to ne mora da bude tačno. Dakle, ekonomija nam nije od velike pomoći u razumevanju trgovinskih dogovora, pa treba da se okrenemo političkim objašnjenjima. Naime, trgovinske mere kojima pribegavaju Sjedinjene Države kada je reč o čeliku i letelicama verovatno su odraz želje onih koji donose odluke da se pomogne američkoj industriji, što je u skladu sa snažnim lobiranjima u Vašingtonu, a ne da se naruše ekonomski odnosi u širim okvirima.

Zagovornici trgovinskih sporazuma neretko tvrde da se navedeno „štetno ponašanje“ može zauzdati ukoliko se donesu pravila kojima će biti zabranjeno državama da favorizuju pojedine privredne grane, ali taj argument nije ubedljiv, imajući u vidu jako lobiranje koje postoji i na globalnoj sceni. I najzad, najbolje bi bilo da se pomirimo sa činjenicom da je prošlo doba trgovinskih sporazuma koji nam, uostalom, i neće biti potrebni ako se svako bude više starao o sopstvenoj ekonomiji.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard

*****

Copyright: Project Syndicate 2016.

www.project-syndicate.org