Linija u pesku za demokrate

Još iz vremena Frenka Remzija (1928. godine), ekonomisti su prihvatili argument da je dobra ekonomija ona u kojoj se investicije ne vraćaju višestruko, ne više od tri puta, u odnosu na stopu privrednog rasta po glavi stanovnika. Ekonomija u kojoj su profiti od investicija visoki u odnosu na stopu rasta jeste ekonomija koja podbacuje u štednji i investicijama. Ova ideja podgrejala je pretpostavku da bi, ako celokupna ekonomija podbacuje u štednji i investiranju, vlada trebalo da pomogne u ispravljanju tog problema postizanjem suficita, a ne da ga pogoršava stvaranjem deficita koji isušuje bazen privatne štednje, koja je na raspolaganju za finansiranje investicija. Zbog toga se većina ekonomista svrstava u grupu tzv. jastrebova deficita (sleng termin za one koji se zalažu da budžetski deficit bude što niži).
Naravno, vlade moraju da prave deficite u lošoj ekonomskoj situaciji kako bi stimulisale potražnju i suzbile rastuću nezaposlenost. Frenklin Delano Ruzvelt nije mogao da napravi bolju investiciju za budućnost Amerike i sveta nego da se izloži totalnom ratu protiv Adolfa Hitlera. Isto tako, predsednici Džordž Buš i Bil Klinton trebalo je da uoče tokom devedesetih da bi nešto kao Maršalov plan za Istočnu Evropu, radi pomoći u tranziciji iz komunizma, bila odlična investicija za budućnost sveta.
Međutim, pravilo je da vlade treba da postižu suficite, a ne deficite, tako da su mnogi ekonomski savetnici američkih predsednika bili zagovornici ciljanja budžetskih suficita (osim u vreme labave potražnje i preteće depresije). Ta konstatacija posebno se odnosi na ekonomske savetnike Ajzenhauera, Niksona i Forda, ali i na savetnike Buša i Klintona. To je važilo i za savetnike Regana. Neki od njih nisu verovali da će poreske olakšice iz ranih osamdesetih doneti veliki deficit kao što se dogodilo (padaju mi na pamet Beril Sprinkel i Lorens Kadlou). Drugi, poput Martina Feldštajna i Mareja Vajdenbauma, razumeli su posledice Reganovih olakšica i bili su žestoki protivnici iako o tome nisu govorili javno.
Zapravo, od Drugog svetskog rata samo su ekonomski savetnici Džordža Buša raskrstili s tim konsenzusom. Nekolicina njih to je učinila jer su gradili karijere kao Republikanci pa im je prioritet bio da kažu ono što su političari iz redova Republikanaca želeli da čuju (padaju mi na PAMETDŽOŠ Bolton i Mič Denijels). Što se ostalih tiče, njihovi razlozi da podrže politiku Bušove administracije koja je isisavala štednju ostaju misterija. To ne znači da su ciljali doživotne privilegije kafeterije u Beloj kući ili bi „da“ Džordžu Bušu otvorilo neka vrata za njih u budućnosti. Međutim, njihovi neuspesi predstavljaju dilemu za demokratske ekonomiste jastrebove deficita, koji pokušavaju da utvrde koji bi ekonomski potezi bili dobri ako Barak Obama postane predsednik. Za nas koji smo služili u Klintonovoj administraciji, radili naporno da dovedemo u red finansije Amerike i pretvorimo deficite u suficite svesni smo da, nakon osam godina administracije Džordža Buša, stvari izgledaju lošije nego kada smo mi počinjali 1993. godine. Naši naslednici ponišili su sav naš trud u pokušaju da pobede u ratu klasa i da raspodelu prihoda u Americi učine još nesrazmernijom.
Lanac je jak samo onoliko koliko je jaka najslabija karika i izgleda besmisleno raditi na jačanju demokratskih karika fiskalnih saveta kada republikanske karike ne samo da su slabe već i ne postoje. Politički savetnici budućim demokratskim administracijama mogu da tvrde da je jedini način da se vežu ruke Republikancima i spreče da pokrenu još jednu ofanzivu polarizacije bogatstva povećanje deficita toliko da se i oni uplaše od toga. Mogli bi da budu u pravu. Fiskalna politika usmerena ka stvaranju suficita koju su kreirali Robert Rubin i saradnici u Klintonovoj administraciji bila bi veoma dobra za Ameriku da je Klintonova administracija imala normalnog naslednika. Ali šta je ispravna fiskalna politika za buduću demokratsku administraciju kada nema garancije da će bilo koji naslednik iz redova Republikanaca ikada biti „normalan“ ponovo? To je teško pitanje na koje ne znam odgovor. Postoji, međutim, jedan fiskalni princip koji mora da se poštuje. Fiskalni deficiti, toliko visoki da odnos duga prema BDP podižu na eksplozivno uzlazni trend, nisu samo kočnica dugoročnom ekonomskom rastu, već stvaraju mogućnost da u bilo kom trenutku ekonomija može da se suoči sa momentalnom makroekonomskom i finansijskom katastrofom. Još ekstremnije fiskalno stanovište neće više biti moguće u budućim demokratskim administracijama i možda neće biti dobra politika ako do nje dođe, imajući u vidu verovatnu kompleksnost administracije naslednika. Stabilizovanje odnosa duga u BDP predstavlja liniju u pesku koja ne sme da se pređe.