Litijum iz rudnika u Australiji i Čileu, uskoro iz Portugala, Češke, Austrije…

Logično, ideja je da se dizelaši i benzinci zamene električnim vozilima. Druge velike zemlje kao SAD ili Kina možda nemaju tako konkretne ciljeve, ali i one podstiču proizvodnju i kupovinu e-automobila. Zahvaljujući rudi jadarita, mineralu koji sadrži litijum, koja je otkrivena u blizini Loznice, Srbija se na prvi pogled našla u sjajnoj poziciji.
Ipak, tek treba videti koliku ekološku cenu plaćaju stanovnici zemalja u kojima se ova ruda vadi da bi se ostvarili ekološki ciljevi razvijenih.

U svakom slučaju Evropa, odnosno njena industrija trenutno se nalazi u nezavidnoj situaciji budući da sav litijum uvoze, a drugi je potrošač ovog retkog metala na svetu odmah iza Kine. Litijum se uvozi pre svega iz Kine gde se nalaze najveće rafinerije litijumskih jedinjenja. Tamo se prerađuju rude iskopane u Australiji koja je najveći proizvođač sa godišnjom proizvodnjom od oko 42.000 tona (u 2019), što je otprilike polovina ukupne svetske proizvodnje.

Čile je na drugom mestu sa oko 18.000 tona, mada ima dvostruko veća nalazišta rude litijuma. Treći proizvođač je Kina, koja refiniše 80 odsto svetske rude i proizvodi 77 odsto ćelija litijum jonskih baterija. Na četvrtom mestu je Argentina, a na petom SAD.

Međutim, lista proizvođača nije jednaka i listi zemalja sa najvećim rezervama litijuma na svetu.

Od oko 90 miliona tona rude prema podacima Američkog geološkog istraživanja najviše, 21 milion tona nalazi se u Boliviji i to u obliku izuzetno slane vode, ali nije daleko odmakla u proizvodnji litijuma. Na drugom mestu po rezervama je Argentina sa 17 miliona tona, a na trećem mesti Čile sa devet miliona tona, takođe u obliku slane vode.

Četvrte po veličini rezervi su Sjedinjene Američke Države sa 6,8 miliona tona. Ipak u SAD je aktivan samo jedan rudnik – u Nevadi gde se litijum vadi takođe iz depozita soli, dok se većina potreba američke industrije za litijum obezbeđuje uvozom iz Argentine i Čilea. Na petom mestu po rezervama je Australija sa 6,3 miliona tona koja je najveći proizvođač na svetu, a na šestom mestu je Kina sa 4,5 miliona tona.

Srbija se nalazi na 12. mestu sa 1,2 miliona tona rude iza Nemačke i Češke.

Ali u većini zemalja su to tek procenjene rezerve, dok je prema istraženim i potvrđenim depozitima koja mogu da se rudare prvi Čile sa devet miliona tona, a druga Australija sa 4,7 miliona tona. Jedina evropska zemlja koja se nalazi na listi zemalja sa najvećim nalazištima litijuma je Portugal sa 60.000 tona.

Ali jedno je imati rezerve, a sasvim drugo eksploatisati ih. Kao što su se građani Srbije digli protiv vađenja litijuma u dolini Jadra, tako su krajem prošle godine stanovnici jedne oblasti na severu Portugala odbili da dozvole vađenje litijuma na zemlji na kojoj se tradicionalno, stanovništvo bavi poljoprivredom. Međutim, drugi rudnik Baroso je u fazi gradnje koji bi trebalo da obezbedi Portugalu lidersko mesto u proizvodnji litijuma u Evropi.

Poslednjih godinu, dve u Evropi je bum u istraživanju rude litijuma. Sa svih strana stižu vesti o nalazištima koja bi navodno mogla obezbediti Evropu ovim dragocenim materijalom koji se koristi u baterijama kako za automobile, tako i za mobilne telefone i druge sprave, ali i u proizvodnji stakla i keramike.

Tako je u novembru osvanula vest da je australijska kompanija European Lithium u procesu „obezbeđivanja“ dva nalazišta u Ukrajini, otkrivena još 1980-ih godina, koja bi bila najveći snabdevači Evrope litijumom. Ova kompanija je vlasnik i projekta vađenja litijuma u Austriji, u Karintiji.

Kompanija Vulcan Resources objavila je prethodnu studiju izvodljivosti za projekat vađenja litijuma bez emisija ugljen-dioksida u Nemačkoj, u dolini Gornje Rajne. Prema saopštenjima radi se o ekstrakciji litijuma pomoću geotermalne energije. Navodno, projekat bi trebalo da obezbedi dovoljno litijuma za milion baterija za e-vozila godišnje sa mogućnošću da proizvodnja počne 2024. godine.

Iste godine bi moglo početi vađenje i rude spodumena u Finskoj. Firma Keliber planira proizvodnju 15.000 tona godišnje litijum hidroksida od ukupno 625.000 tona koliko se nalazi u rudniku u Zapadnoj Finskoj.

U Češkoj, blizu granice sa Nemačkom u pripremi je i projekat Cinovec, gde elektroenergetska kompanija ČEZ sa 51 odsto i European Metals Holdings sa 49 odsto pokreću rudarenje u kako se navodi drugom po veličini nalazištu u EU.