Lokalnim vlastima potrebno više samostalnosti

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

– Imali smo stranke koje su od izbora do izbora živele samo na priči o decentralizaciji, ali suštinski nisu promenile ništa. Nije decentralizacija to da napraviš autobus radnika iz Beograda i vozaš ih da rade u nekom drugom gradu. Suštinski pomak po tom pitanju jeste ravnomerna raspodela finansija.

– Da li se sada novac iz Republike lokalu prebacuje ravnomerno? Da li su tačne primedbe da opštine gde je SNS na vlasti dobijaju više?

– To nije tačno, Vlada Srbije ne pravi tu grešku. Ali, raspodela se vrši najčešće ad hok, ako vas zadesi neka nesreća, pomaže se. Međutim, najpošteniji način je finansiranje projekata koje svaka sredina radi procenjujući šta je za nju najvažnije. Meni se čini da je Beograd neopravdano mnogo novca povukao, a ta izražena „beogradizacija“ mogla bi da se prevaziđe ukoliko bi veći gradovi poput Valjeva, Kruševca, Užica, Čačka, Pirota, Požarevca, Leskovca ili Vranja, dobili veća ovlašćenja, samostalnost, kao i više sredstava kako bi i oni mogli da izgrade mehanizme za privlačenje stranih investitora. Nama će, na primer, od velike pomoći biti završetak ovog dela koridora 11. Valjevo će onda biti baš zanimljiv grad za investitore, ali mi na lokalu moramo da imamo dovoljno sredstava i samostalnosti kako bi njihovim potrebama prilagodili programe podsticaja.

– Na koji način bi Valjevo moglo da privuče ulaganja?

– Ima, naravno, više mogućnosti. Mi smo vrlo zainteresovani za poljoprivredu, to je naš veliki potencijal i jedan od prioriteta bi bio da nađemo način da u nekom obliku vratimo na tržište Srbijanku, nekadašnjeg giganta u preradi. U tome imamo podršku Vlade, ona želi da nam pomogne u pravnom delu, a da mi potražimo partnera. Ali, da bi to bila realna priča, moramo više da uložimo u poljoprivredu. Procena je da bi između 50 i 100 miliona dinara mogli da plasiramo u agrar, da pomognemo delom izgradnju infrastrukture koja je poljoprivrednicima potrebna, a drugim delom da im ili olakšamo nabavku mehanizacije, ili da podignu nove zasade, čime bi direktno uvećali i zaposlenost u toj grani. Mislim da je u ekonomiji zemlje jedna od najvećih grešaka bila odluka Mlađana Dinkića da investitorima daje do 10.000 evra po radniku. To se brzo pokazalo kao pogrešna strategija, mnogo je bolji sistem urađen u Smederevu, gde su napravili hale i pozvali investitora.

– U koje bi oblasti Valjevo moglo da ulaže?

– Mi, na primer, nemamo slobodnu carinsku zonu, nismo u pravo vreme bili među „gradovima miljenicima“ koji su mogli tu privilegiju da razviju. Ali, izgradnjom autoputa otvara nam se lokacija za ozbiljnu zonu i verujemo da će to privući firme, jer je proizvodnja, oslobođena poreza, jeftinija i do 20 odsto. Drugo pitanje o kome moramo da se dogovorimo sa državom je vojna imovina. Valjevo to mora da iskoristi, ima nekoliko lokacija koje vojska više ne koristi, a reč je o parcelama od 30 do preko 50 hektara, gde bi uspešno mogla da se razvija privreda.

– Valjevo je bilo poznato i po namenskoj industriji, koliko je ona uspela da se oporavi?

– Kompleks Krušik ponovo postaje sve značajniji, program koji rade se razvija, prave sada i novu halu, trebaće im još radnika a najavljeno zapošljavanje 200 do 300 ljudi za nas je ogroman uspeh. A tačno je, jedno vreme im je išlo traljavo, postavljeno im je rukovodstvo iz Beograda, komunikaciju sa gradom nisu imali. Sada postaju značajan motor razvoja. Podstrek je i to što su se u okrilje namenske vratili i neuspešno privatizovani Krušik akumulatori. To jeste posebna priča, oni imaju program koji se „sam radi“, akumulatore koji su svetski brend, ne trebaju im menadžeri ni marketing. Takvu fabriku je bivši vlasnik uspeo da upropasti, da bez posla ostavi više od 70 radnika i dobro je to što je država uspela da ih vrati u matičnu granu.

– Pomenuli ste već dve neuspešne privatizacije. Kako je Valjevo u tom procesu, da li je bilo uspešnih prodaja?

– Mi smo posle 2000. izgubili svu privredu. Ono što su Vlahović i Dinkić uradili, često nazivam ekonomskim zločinom. Mi smo imali toliko fabrika koje su radile, da ne možeš da ih popišeš, i obično pominjem Elind, koji je početkom 2001. imao proizvodnju, na računu para za šest meseci radničkih plata, u krugu sirovine za tri meseca – a onda im je upao takozvani „krizni štab“. Za manje od godinu dana su uspeli da tako dobru firmu unište. To je suština njihove privatizacije, u kojoj su propale redom i druge firme, od Feruma, Štamparije, pa čitav metalski kompleks, do Inos Balkana, koji još nešto radi, ali zahvaljujući tome što je privatizaciju započeo po ranijem modelu. Ministru za privatizaciju pre 2000. godine, Oskaru Kovaču, ozbiljno zameram što je usporavao taj proces iako je imao dobar zakon.

– Interesantno, a on je bio jedan od kreatora tog modela.

– Ne znam zašto je to radio, ali je njegov metod bio daleko bolji od Vlahovićevog, iz čijeg su se uz mnogo muke spasile tek po neke firme. Mi sada od privrede uglavnom imamo nove kompanije, poput slovenačkog Gorenja, koje odlično radi, zatim italijanske Golden ledi, pa valjevske Vege, koja je regionalni lider u farmaceutskoj industriji… Imamo i nekoliko poljoprivrednih preduzeća koja izuzetno dobro rade, i to su potencijali koje grad može i treba da podrži.

– U kojoj meri lokal može sam da kreira razvojnu politiku?

– Bez finansijske samostalnosti ne može. Primer su bile poplave, one su pokazale pravi model saradnje između države i grada. Mi smo odmah po povlačenju vode, uradili rebalans budžeta, rekli smo: Ne možemo da uradimo to što smo na početku 2014. zamislili, sada su nam drugi prioriteti. Poplave su srušile, dajte da popravljamo mostove, puteve, ljudima kuće. Ove godine smo izgradili sedam mostova, pet je grad finansirao, a država nam je refundirala, a za dva je radove direktno platila Kancelarija za obnovu. Uradili smo i jednu veliku stvar za korito reke Kolubare, dva miliona evra su nam donirali Japanci, mi smo rekonstruisali deo vodotoka, a radovi će biti završeni naredne godine, kada će doći još dva miliona. To su naša iskustva iz saradnje sa Kancelarijom – oni samo traže čiste račune, mi smo to znali, priložili a projekte smo dostavili odmah, već nakon tri meseca su svi bili izrađeni.

– Koliko rešavanje komunalnih problema doprinosi boljem privrednom ambijentu.

– Doprinosi. Valjevo je i sada lepo, vrlo udobno za život, nedostaje nam možda oko 20 miliona evra da bismo vratili epitet najlepšeg grada u Srbiji. Ostalo nam je da završimo halu sportova, sredimo zgradu biblioteke a ta vrsta infrastrukture deo je ponude u borbi za investicije. Ni jednog trenutka ne previđamo da je najveći problem zapošljavanje, i svi programi koje radimo usmereni su na to da povećaju uposlenost.

– Da li se spremate za lokalne izbore?

– Naravno, svako ko se bavi politikom mora da se sprema, to je finalni deo priče i trebalo bi da je normalno. Naša je ambicija da nastavimo promene koje smo započeli 2012. kada smo ponovo osvojili vlast u gradu, i tokom ovog perioda uradili smo 90 odsto stvari koje su zavisile samo od nas. A uspešni smo jer nas ne zanima mnogo visoka politika, ne bavimo se kritiziranjem već smo svu snagu usmerili na lokalnu politiku i razvoj.

– Izlazite li na izbore kao stranka samostalno ili u koaliciji? Pominje se da bi mogli da budete na jedinstvenoj listi sa SNS-om?

– Organi i članstvo Socijalističke partije u Valjevu potpuno su spremni za izbore, a šta god budu odlučili u vrhu jedne i druge stranke, prihvatićemo. Naš je cilj da se napravi ekipa koja će Valjevo učiniti lepšim i boljim, ekipu koja će moći da realizuje projekte i da rešava probleme. Tako i sada funkcionišemo. Valjevo vodi SPS u koaliciji sa manjim strankama, nema DS-a ni SNS-a u vlasti, ali imamo odličnu saradnju sa naprednjacima, posebno u poslednjih godinu dana. Mi kada od države tražimo novac, to je za projekte i to svi podržavaju, niko nije protiv projekata koji su dobri za grad. Nas je posebno iritiralo to što je prethodna lokalna vlast zaustavila sve projekte koje smo pre toga započeli – halu sportova su zabetonirali, od škole, koju mi sada završavamo, oni su pre toga odustali, a štetu od takvog stava trpeli su građani.

A što pristajete?

– Žao mi je što su gotovo sve vredne firme propale u privatizaciji. Ja, inače, dosta radim sa Italijanima, član sam i Srpsko italijanske komore, i fascinantno mi je da su mnogi njihovi uspešni sistemi u rukama države, od železnice do sajmova. U Milanu, na primer, veletržnica i bazar poljoprivrednih proizvoda odlično posluju, a državni su i sa njihovim zvaničnicima mogli smo da pregovaramo da se izdvoji prostor za naše poljoprivrednike. Baš smo ih pitali, kada je kod njih sve što valja u državnim rukama, zašto u Srbiji insistiraju na potpunoj privatizaciji. Odgovorili su: A što pristajete?