U kraju, kakav je Toplički, gde je prosečna plata prošle godine bila svega 29.700 dinara, prava je vrednost imati preduzeće poput Planinke. Ovo akcionarsko društvo, čiji su gotovo stopostotni vlasnici radnici, postoji od 1964, a privatizovano je pre 13 godina.
Planinka u svom sastavu ima tri banje – Prolom, Lukovsku i Kuršumlijsku, kao i zamalo sedmo čudo sveta Đavolju Varoš. Jedan od najzaslužnijih što preduzeće sa 500 radnika opstaje u teškim vremenima i bori se za dalji razvoj privrede ovog kraja je i višedecenijski direktor Radovan Raičević. „Ove godine slavimo 50 godišnjicu i slobodno se može reći da smo nosioci razvoja Kuršumlije i praktično celog regiona. Trenutno funkcionišu Prolom i Lukovska banja, dok je Kuršumlijska nažalost zatvorena“, kaže Raičevićza Danas.
Kakvi su problemi s Kuršumlijskom banjom?
– Zatvorena je većsedam godina zbog političkog nemara i sada propada. Potencijal postoji, ali i problemi sa vlasništvom. Ona sada pripada Dunav osiguranju, koje je dobilo banju na konto nekog duga koji je država imala prema toj kompaniji. Mi smo spremni u svakom trenutku da pomognemo, postoji inicijativa opštine i našeg preduzeća da se to uradi, jer nije bitno ko je vlasnik, bitno je da radi.
Prozivali su vas svojevremeno da ste „prisvojili“ Đavolju Varoš?
– Đavolja varoš je naslonjena na Prolom banju i od 1995. je u sastavu Planinke. Od tada je u stvari počela da se razvija. Posle toga desila se i trka za sedam svetskih čuda. Đavolja Varoš je uspela da uđe u 77 i sada godišnje imamo 60.000 do 70.000 gostiju, od toga sigurno 40 odsto su stranci. Iza takvih prozivki ustvari je bila politika, našla se jedna ekipa ljudi koja je mislila da se od Đavolje Varoši mnogo zarađuje. Ali nisu shvatili koliko smo mi uložili u to, i koliko treba da se ulaže. Mislili su da oni treba da naplate ulaznicu 300 dinara, a da mi čistimo toalete i staze. U ukupnom prihodu nama Đavolja Varoš učestvuje sa sedam odsto, a negujemo je i posvećujemo joj se kao da je svetinja.
Gde je vaš region na turističkoj mapi Srbije?
– Đavolja varoš je pomogla, ali još uvek nas teško pronalaze turisti. Dolaze ljudi koji se bave pešačenjem, ima onih koji se bave ekstremnim biciklizmom, ali ceo region je slabo obeležen, nema mnogo tabli koje upućuju na nas. Želimo da popravimo to, da napravimo plan razvoja, a jedna od prvih stvari jeste uređenje Radan planine. Na nju se naslanja pet opština i svaka vidi potencijal za razvoj. Za Radan planinu se vezuju i mnoge legende, poput one da voda ide uzbrdo, postoje magnetna polja. Osim toga, ima i značajnih istorijskih spomenika, naselje Pločnik, Caričin grad, manastiri Svetog Nikole i Svete Bogorodice. Sve bi to mogla da bude jedna turistička celina.
Imate li konkretan plan kako biste to učinili?
– Imamo, većsmo počeli da radimo na tome. Prva stvar koju moramo da uradimo jeste uređenje infrastrukture, to nam je i najveći problem. Dobro je što za sve ovo imamo podršku i Vlade i Turističke organizacije Srbije. Moramo svi da se udružimo, Planinka hoće i može mnogo da uradi, ali nam treba pomoćsvih. Moramo da privučemo goste jer dosad se sve uglavnom svodilo na pojedinačne dolaske turista.
Kad je počela ekspanzija Prolom banje i vode?
– Prolom banja je ekspanziju doživela osamdesetih godina, tada su kapaciteti bili puni. Sada je dobro, ali moglo bi da bude još bolje. Ima 440 ležajeve, restoran, bazene, sve ono što je potrebno da ima jedna moderna banja. Uložili smo dosta u pogon za flaširanje vode, sad imamo kupce i veliko tržište, više od 20 odsto naše vode ide za izvoz i to na sve kontinente, od Evrope, do Amerike i Australije. Od prošle godine smo i na tržištu Rusije.
Ima li dovoljno kapaciteta da se poveća izvoz?
– Nema toliko da bismo postali svetski igrači, ali ima prostora da se povećaju kapaciteti za još nekih 20 do 30 odsto. Deo te vode mi koristimo za banjsko lečilište, ne smemo da dozvolimo da banja ostane bez toga. Ako četiri litra idu u pakovanje, dva litra idu za potrebe banje.
Da li ste zadovoljni Lukovskom banjom?
– Ona se nalazi s južne strane Kopaonika, i specijalizovana je za reumatska oboljenja. Specifična je po tome što se nalazi na najvišoj nadmorskoj visini od svih banja u Srbiji, na 680 metara, i pravu ekspanziju doživela je tek posle 2000. Napravili smo takve uslove, da su gosti izuzetno zadovoljni.
Ima li još neka kompanija u tom kraju koja bi mogla sa Planinkom da pokrene Toplički region?
– Polako se vraća Simpo Šik, drvni kombinat, koji je nekada zapošljavao 2.000 ljudi i bio nosilac razvoja tog kraja. Urađena je loša privatizacija, ali se posle malo sredilo, jer je država vratila nekih 600 ljudi na posao. Osim toga, nema ništa. I ono malo što je nekada bilo nestalo je u lošim privatizacijama.
Koliko ste dosad uložili u razvoj?
– Od 2000. do danas uložili smo između 15 i 20 miliona evra. Nikada nismo bili u blokadi, radnici dobijaju redovne plate, doprinosi se redovno uplaćuju. Prioritet nam je ubuduće razvoj Lukovske banje. Imamo plan da napravimo još jedan hotel, kapaciteta 150 ležajeva. Uredili bismo okolinu, unapredili lečilište, bazene. Mislim da je Lukovska banja budućnost.
Nezaposlenost i loša infrastruktura
Angažovani ste politički. Da li to pomaže?
– Više se angažujem i razgovaram sa ljudima iz ministarstava nego u Skupštini. Razgovaram sa onima koji bi mogli da pomognu razvoj kuršumlijskog kraja. Imamo problem sa nezaposlenošću, mladi odlaze, infrastruktura je loša. Jedan smo od najmanje razvijenih krajeva Srbije, cena rada je sto puta niža od cene rada u Beogradu.
O Planinki
– Planinka je privatizovana 2000, radnici su prema godinama staža dobili 60 odsto akcija, 30 odsto je pripalo državi, a 10 odsto PIO fondu. Sada je Planinka u vlasništvu više od 500 radnika s tim što niko nema više od 10 odsto. Trenutno zapošljavamo 420 radnika, zajedno sa sezonskim radnicima još više i nikada nismo otpuštali ljude. Potrebe za racionalizacijom ima, ali nismo to radili. Direktor sam od 1990. i mnoge od tih ljudi sam lično zaposlio – kaže Radovan Raičević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
