Madžar: Srbija među dve najsporije rastuće privrede u regionu

Tempo privrednog rasta postao je delikatna tema, jer je po tim kriterijumima Srbija zasad jedna nedopadljiva privreda sa neuspešnom razvojnom politikom. Vlast nam to predstavlja drugačije, kao da smo lideri u regionu i naširoko priča o nekim bezmalo spektakularnim razvojnim uspesima. Ali, to nije istina. Ekonomisti su toga svesni, stručni krugovi to energično pobijaju a čak i Fiskalni savet, koji je državna institucija, ali radi svoj posao kako treba, ukazuje na činjenicu da je Srbija na dnu liste zemalja sa kojima ima smisla da se poredi – kaže u razgovoru za Danas ekonomista LJubomir Madžar, profesor emeritus Alfa BK univerziteta u Beogradu.

* Zašto je to tako?

– U prvom redu uzročnih faktora odmah se ukazuje jako niska stopa investicija u bruto domaćem proizvodu, koja se sve vreme kreće oko 17-18 odsto. Poslednjih par godina ona se diskretno povećava, ali je to nedovoljno jer zemlje oko nas, kao i širi krug zemalja u tranziciji, imaju stopu investicija oko 25 odsto. Znači da mi za dobru trećinu zaostajemo iza država sa kojima možemo da se poredimo i to se odražava na spor rast i uslovljava zaostajanje u razvojnoj trci. Uz to, po nivou dohotka po stanovniku, Srbija je opet na jednom od poslednjih mesta i u Evropi, pa i u grupi CIE. Ta kombinacija niskog dohotka po stanovniku i niske stope rasta pravi je recept za razvojnu katastrofu. To je jedna razvojna sablazan, skandal koji ne bi smeo da se toleriše ni u jednoj zemlji. Ukoliko bi Zapadna Evropa malo usporila a Srbija ubrzala rast, računica je da bismo mogli njihov prosek da dostignemo za nekih 30 do 50 godina. Ali, ako smo mi na nižem nivou pa još i sporije rastemo, onda se taj jaz između nas i razvijenog sveta produbljuje i to je nešto najnepovoljnije što se može reći o našoj razvojnoj politici.

* Šta je uzrok niske stope investicija?

– Vredno je pomenuti dva razloga. Naš poslovni ambijent je jako nepovoljan, nemamo još uvek valjano uređen pravni sistem, svojina nije zaštićena kako treba, ugovori nisu garantovani, a to je posao države. Takav opasan i nepovoljan institucionalni haos jedan je razlog za jako nisku stopu štednje, što je verovatno posledica i trauma iz prošlosti jer je dinarska štednja nekoliko puta bila uništavana razornom inflacijom, a sada joj naruku ne idu ni kamatne stope koje su u svetu na istorijski najnižem nivou. Međutim, ja nisam primetio da zvaničnici govore o potrebi da se podstakne domaća štednja, kod njih su strane direktne investicije najfrekventniji pojam u javnoj komunikaciji koja se tiče ekonomske politike. A te investicije imaju i dobre i loše osobine.

* Analitičari tvrde da ima mnogo problema oko stranih investicija.

– Ima problema. NJihova najbolja osobina je što u uslovima kada imamo veliku nezaposlenost, omogućavaju zapošljavanje. Kad su resursi neiskorišćeni, ceo dohodak stvoren angažovanjem stranih investicija, izuzev pripadajuće dobiti, ima karakter čistog efekta, uslovno rečeno sva dodata vrednost predstavlja za zemlju jedan vid profita. Ali, strane investicije su prenaglašene, jer se nijedna zemlja nije uspešno ili bilo kako razvila na tuđoj akumulaciji. Postoje i novija istraživanja koja pokazuju da je stopa rasta utoliko veća ukoliko je veći udeo domaćih investicija u ukupnim. Naše potpuno oslanjanje na stranu akumulaciju može da bude jedan od uzroka sporog rasta, jer se ne donosi uvek najnaprednija tehnologija ni poslovna avangarda iz privrede zemalja iz kojih dolaze. Često su to jednostavni procesi koji računaju na jeftinu i nekvalifikovanu radnu snagu. Druga slabost je da nastoje da se opredmete u projektima iz kojih mogu lako da se izvuku, što onda znači da će se delom orijentisani na suboptimalne projekte, dok će mnogi profitabilniji poslovi ostati neostvareni.

* Koliko subvencije doprinose privrednom rastu?

– Većina ekonomista smatra da su subvencije stranim investitorima, koje je još Dinkić pokrenuo, jako loša politika. To uvodi diskriminaciju između domaćih i stranih investitora. Navodno i domaći imaju pravo na subvenciju, ali takvi slučajevi, čini se, nisu zabeleženi i očigledna je diskriminacija u primeni propisa. A to znači da uslovi privređivanja nisu za sve jednaki, iz čega proističe loša alokacija resursa. Defekti privlačenja stranih investicija subvencijama stvar su udžbeničkog nivoa rezonovanja, ali kada uslovi nisu jednaki i kada postoji diferencijacija i diskriminacija, onda se na osnovu raspoloživih resursa ostvaruje manji BDP. Nevolja kod podsticaja stranih investicija je naročito u tome što je to uvek državni posao. One su izgovor da se država umeša u privredu, a ekonomisti smatraju da je to loše i da je posao države da razvija pravni poredak, jača institucije, primenjuje propise, usavršava zakone i razvija infrastrukturu, kao što su javna dobra, putevi, pruge.

* Ima li javnost pravo da zna sve detalje iz ugovora sa stranim investitorima?

– Naravno. Velika mana je u tome što su mnoge odredbe utanačene kao poslovna tajna, a ja baš nisam siguran da su te klauzule unete po zahtevu stranih investitora; verujem da je to često bila inicijativa naših zvaničnika. Drugo, ti dilovi se sklapaju između nejednakih partnera. S naše strane su političari i ljudi iz javne uprave, službenici, činovnici…, a s druge je svet biznisa, stručnjaci za veliki biznis, to su prepredeni lisci. Zato su mnogi veliki poslovi sklopljeni nepovoljno po našu zemlju, počev od Fijata, gde je veliki broj odredbi ostao u tajnosti do dana današnjeg, jer je prosto tako ugovoreno. Tu je i Beograd na vodi, gde vlasnička učešća ne odgovaraju masi resursa koje su pojedine strane unele u taj poduhvat. Građani mogu da gledaju i kažu „svaka mu čast, drugi to nisu mogli da izgrade!“, a ne znaju da je za čišćenje priobalja naša strana izdvojila preko milijardu evra, ne računajući visoko vrednu priobalnu lokaciju.

* Kakve su ekonomske posledice tajnih ugovora?

– I to je jedan od uzroka našeg sporog rasta. Srbija je jedna od najkorumpiranijih država u Evropi, verovatno među natprosečno korumpiranim i na svetskom nivou, što se vidi na mnogim međunarodnim rang listama. Te tajne klauzule otvaraju široko polje za najrazličitije vidove zloupotreba. Vrlo negativni zaključci izvode se iz analiza nekih konkretnih, većih projekata, poput Beograda na vodi o čemu je pisao Zoran Ivošević i pokazao da je u tom slučaju prekršen Ustav, tj. da je jedan veliki posao izvučen iz domaćeg zakonodavstva. Predviđeno je da određene strane institucije rešavaju eventualne sporove, što je veliki udar na pravni poredak zemlje. Zbog toga ja stane investicije, posebno subvencije vidim kao lošu zamenu za razvoj institucija, pravnog poretka, vladavine prava, za stvaranje i jačanje ambijenta u kome će poslovni čovek biti sigurniji i bolje orijentisan. Preduzetnik je i inače stalno izložen rizicima, ali neka bar bude pošteđen od onih koje izaziva država.

* Koliko se može verovati statistici kada tvrdi da smo dostigli istorijski nisku stopu nezaposlenosti?

– Upravo oko tih podataka čak je i Fiskalni savet bio u oštroj polemici sa Republičkim zavodom za statistiku, koji je na osnovu nove metodologije, opet anketom, (us)tvrdio da je stopa nezaposlenosti pala, a zaposlenost porasla. U Fiskalnom savetu su kazali da, ako je tako, trebalo bi da imamo rast prihoda u penziono-invalidskom i zdravstvenom fondu. Kad ono, ništa. Gledali su i kako se to odrazilo i na BDP, morala je da se poveća proizvodnja. Kad – ni proizvodnja se ne povećava. A zaposlenost „eksplodirala“. Tačno, utvrđivanje stope zaposlenosti je jako delikatan posao, postoje dileme i u svetu, a treba zaista biti dovoljno profesionalno pošten kako se ne bi zloupotrebila ta nedovoljna preciznost u definisanju pojma. Uglavnom, naša je statistika došla do lepih rezultata koje vlast uveliko reklamira i po tom osnovu ubire političke poene.

* Zašto država uporno izbegava da reformiše javni sektor i javnu upravu, te poreski sistem i javna preduzeća?

– Problem je što vlast nema kadrove koji bi to dobro uradili. Javna uprava kontaminirana je partijskim zapošljavanjem i to je čini manje efikasnom i manje sposobnom. Ali ima i dubljih razloga. Reforma podrazumeva rasturanje velikih sistema nasleđenih iz naše socijalističke prošlosti. Na hiljade radnika bi ostalo bez posla, a mi te ljude nemamo gde da zaposlimo. Nova radna mesta u osnovi mogu da stvore samo privatni preduzetnici, a u domenu privatnog preduzetništva socijalizam je napravio beznadnu pustoš. Sada se ispostavilo da vlast i narod ne voli preduzetnike. Čim je neko uspešan, odmah se postavi pitanje kako je zaradio prvi milion. A kako god da je zaradio, on radi, zapošljava, osigurava dohodak od koga žive porodice. On ne može sam pojesti milionske vrednosti koje stvara. Preduzetnici su najkreativniji sloj društva, mnogo važniji nego naučnici ili umetnici, stvaraju nove vrednosti. Država bi sa njima morala da sarađuje, da ih podstiče, a ne da ih progoni i zatvara. Tajna uspeha Južne Koreje i ostalih „malih tigrova“ nije u nekakvoj nadljudskoj mudrosti njihove politike i birokratije nego u mudro sklopljenom savezu države i poslovnog sveta.

* Privrednici se već godinama žale da ih političari reketiraju.

– To je deo jedne tradicije u Srbiji. Uvek smo bili zemlja gde je vlast jako moćna, a ostatak naroda jako slab. To je i u književnosti ostavilo dosta traga, čitava plejada satiričara od Nušića nadalje, živela je na tome. Kada se 2012. ova vlast dočepala uprave i preuzela poluge vladanja, jedna od prvih stvari je bilo zatvaranje Miroslava Miškovića i udar po tajkunima. Kritike tu idu i na račun biračkog tela, u kome svega nekoliko procenata razmišlja dok se ostali, uključujući i deo inteligencije koja je udaljena od ekonomskog rezonovanja, oduševe kad čuju da je zatvoren neki tajkun. A u porodici imaju ne znam koliko nezaposlenih i nemaju odgovor na pitanje ko će pokrenuti privredu.

Sve po malo nije dovoljno

– Odnos prema privrednicima može da ilustruje slučaj Miroslava Miškovića, koji je bio optužen i pritvoren po optužnici koja je pala, ali je onda, po mom mišljenju apsolutno nedozvoljeno i nemoralno, potražen neki drugi osnov kako bi on po svaku cenu bio osuđen. Slično se dogodilo i Miroslavu Živanovu, koji je svojevremeno razvio ogromnu proizvodnju u živinarstvu, a dve godine je proveo u samici (od toga pola godine po sopstvenoj odluci) pod smešnom, neodrživom optužbom da je neka vlasnička učešća u firmama iz svog sistema prodavao po ceni koja je viša od one kojom je vlasništvo sticano. Ja sam tada ukazivao da su se merne jedinice promenile, u vreme kupovine za dinar se moglo kupiti deset jaja, a sada je potrebno deset dinara za jedno jaje. Takve greške, ne teorijske nego zdravorazumske, svaki mentalno zdrav čovek može odmah da uoči. I nema sumnje, učinjene su namerno. Neko je nešto tražio od njega što je on odbio. Mislim da je to slučaj i kod Miškovića, pa i Karića, koji je inače izjavljivao kako je sve pomalo finansirao, ali izgleda da im to nije bilo dovoljno – ističe profesor Madžar.