Paunović: Mala i srednja preduzeća kao riznica novih radnih mesta

Otuda je i prvo pitanje za predsednika Opštine Sašu Paunovića kojim planovima će se smanjiti nezaposlenost, povećati zapošljavanje i ujedno sprečiti odliv radne snage iz ove centralne opštine.

– Glavni projekat kojim se bavimo je pružanje servisa potrebnih za kompaniju „Rimaster koja je odlučila da dođe u Paraćin i već dala oglas za zapošljavanje prvih 75 radnika. Zakupili su postojeću halu lokalnog privrednika i tu će sprovoditi obuku i početak proizvodnje da bi u naredne tri godine u prvoj fazi zaposlili 350 radnika, a u drugoj fazi, kako su izneli planove na konferenciji za štampu, 700-1000 radnika – kaže Paunović i objašnjava: – I što je najvažnije oni donose novu tehnologiju. Proizvode električne komponente i uređaje vezane za teške građevinske mašine. To je specifična proizvodnja malih serija velikog broja delova, tako da je potrebna veoma ozbiljna obuka radnika za stručnu radnu snagu u toj oblasti.

To je najveći kolektiv koji će postojati u Paraćinu, uz firme koje već rade, očekuje se da će imati objekat u industrijskom parku koji radi Opština ili će sami graditi objekat u industrijskoj zoni.

* Posle ovog početnog posla, pre svega obuke?

– Da, oni su već krenuli sa radom, samo je pitanje gde i kroz koji model će proširiti kapacitete u Industrijskoj zoni.

* Industrijska zona je model kom se pribegava jer je praktičan, na jednom mestu se sve obezbedi za potencijalne investitore.

– Da, Opština je izgradila Zonu, 2012. u vreme dok je još trajala ekonomska kriza počeli smo sa prodajom parcela, imamo 14 preduzeća, jednu francusku i bugarsku firmu. Ta francuska firma sada pregovara sa nama o kupovini dodatne zemlje, a razgovaraju i sa drugim preduzetnicima iz Francuske koji bi došli u Srbiju, reč je o nizu malih firmi.

Osim u Industrijskoj zoni, širom Paraćina se otvaraju mala preduzeća. Prošle godine smo radili analizu o mogućnostima otvaranja novih radnih mesta kod malih i srednjih preduzeća, koje je pokazalo da je to najveći potencijal. S druge strane, postoji veoma intenzivno investiranje u oblasti usluga i servisa, imamo ogroman servis za kamione, građen pored autoputa koji će zaposliti 35-6 radnika, u izgradnji su novi ugostiteljski i hotelski kapaciteta na teritoriji Opštine. Recimo, hotel u Sisevcu, turističkom mestu pored Paraćina, u samom gradu imamo etno selo na oko 4.000 kvadrata, nekoliko manjih hotela.

Praktično, kad se gleda taj sektor malih i srednjih preduzeća, mimo investitora poput Rimstera, mi smo za četiri godine dobili poslovni prostor koji je veći nego nekadašnja Fabrika štofa koja je zapošljavala 2.500 radnika. To je nova vrsta investiranja koja nije toliko vidljiva, disperzivno se radi pa nije očigledna, ali kada se pogleda analiza izdatih građevinskih dozvola i izgrađenih objekata dobije se prava slika. I čini mi se da se taj proces ubrzava.

Pomenuta analiza na 18 odsto preduzeća u 2026. otvoreno je više od 350 novih radnih mesta, što je solidna firma za grad veličine Paraćina.

* To je dobra strana priče, ali problemi su i dalje tu, Staklara je čini se najveći.

– Tako je, već godinama kako nam pada broj nezaposlenih Staklara, ta nezavršena tranzicija je izvor nove nezaposlenosti. Sada je stečaj, otpuštaju se radnici. Srbijagas je svojevremeno preuzeo fabriku, pa je ponovo privatizovano, pa je bugarski vlasnik Cvetan Vasilev preprodao jednoj srpskoj firmi koja trguje oružjem. Ispostavilo se da to vlasništvo nije pravno urađeno kako valja, kupljeno je ugovorom, a ne preko berze, ako sam dobro razumeo. Onda je pokrenut spor iz Bugarske i firma Vasileva je ovde u nekom delu taj spor dobila i imamo pravni vakuum. Taj novi nepravosnažni vlasnik je u fabrici, ali praktično ne može da radi, pa je fabrika u stečaju koji takođe još nije pravosnažan.

Staklara ima tržište, ima i tehnologiju pošto je Vasilev zaista uložio mnogo novca, zvanično više od sto miliona evra, to je ogromna investicija i nema dileme da je uloženo. Drugo je pitanje koliko to sada vredi, pošto nije moguće poslovati.

Jedino rešenje da fabrika opet radi je da se po pravosnažnosti stečaj brzo okonča i nađe se kupac koji se bavi proizvodnjom stakla i da Staklara opet bude ozbiljan proizvođač za ovo tržište.

* O koliko ljudi govorite?

– Pre stečaja je bilo oko 800 radnika, sada je 500-600. Pogon za proizvodnju flaša još radi, drugi deo za proizvodnju čaša gde može da radi još nekoliko stotina radnika, još nije montiran iako je Vasilev kupio opremu.

* Jedna od razvojnih mogućnosti je poljoprivreda, a kako je ovo poljoprivredni kraj, kakve su tu mogućnosti zapošljavanja?

– Poljoprivreda je tradicionalno zastupljena ovde i mnogi ljudi žive od poljoprivrede. U poslednje vreme došlo je do promena, posebno među onima koji su odlučili da se profesionalno bave tim poslom. Ranije smo imali mnogo malih gazdinstava, ima ih i sada naravno, ali bilo je mnogo neobrađene zemlje pošto su je posedovali oni koji više ne žive na selu ili staračka domaćinstva.

Danas se obradive površine šire, ima poljoprivrednika koji se bave povrtarstvom sa godišnjim prometom 500-700 hiljada evra, to su ozbiljne firme i ima ih sve više. Tu nam je problem komasacija koja je u toku i posle koje ćemo još ozbiljnije moći da pristupimo organizovanoj poljoprivrednoj proizvodnji.

Uz nju se rađa i nova prerađivačka industrija, prevashodno prerada mesa, pa ima dosta uzgoja stoke i sve više srednjih i malih preduzeća za preradu mesa.

* U vreme stvaranja nove industrije ili unapređenja stare proizvodnje svuda se javlja problem kvalifikovane radne snage. Na manjak stručnih radnika žali se dosta investitora. Da li privreda i školstvo u Paraćinu sarađuju u tom smislu?

– U Srednjoj tehničkoj školi i do sada smo imali smerove za prerađivačku industriju, Elektroškola može da radi za Šveđane, što je dobro i za školu da uđe u saradnju. Šveđani će svoje radnike obučavati u Švedskoj i Poljskoj, imaju čak i u Kini pogone, ali svakako će biti značajno da se i škola uključi u njihov sistem.

* U smislu dualnog obrazovanja?

– U svakom slučaju da otvori odgovarajuće smerove i da se učenicima omogući praksa.