Mantra o "svemoćnoj" globalizaciji

Pojačana prekogranična razmena roba, usluga, kapitala i informacija dovela je do tehnoloških inovacija i liberalizacije tržišta, čime su uspostavljene suviše čvrste veze između zemalja u svetu, pa više nijedna država nije u stanju da samostalno rešava svoje ekonomske probleme, tvrde zagovornici ovog načela, uz poruku da su nam potrebni globalna pravila, globalni sporazumi i globalne institucije. Navedeno gledište je toliko široko prihvaćeno da pokušaji da se ospori izgledaju kao navodi da se Sunce okreće oko Zemlje. Ipak, ono što možda važi za globalne probleme poput klimatskih promena ili pandemija, uglavnom ne može da bude primenjeno u domenu ekonomije. Stoga, nasuprot pričama koje često čujemo, svetska ekonomija nije svetsko dobro, a globalna uprava ima samo ograničen efekat izazivajući, s vremena na vreme, štetu. Za rešavanje problema klimatskih promena nužna je globalna saradnja, imajući u vidu činjenicu da je planeta jedinstven klimatski sistem, pa nema razlike gde se oslobađaju gasovi staklene bašte, a nacionalna ograničenja u vezi sa emisijama ugljenika nisu mnogo delotvorna. S druge strane, valjana ekonomska politika, uključujući transparentnost, donosi korist, pre svega, domaćoj ekonomiji, baš kao što se i ceh loše ekonomske politike u najvećoj meri plaća na „domaćem terenu“. Naime, ekonomska situacija u pojedinačnim zemljama uglavnom zavisi od onoga što se događa „kod kuće“, a u manjoj meri od trendova u inostranstvu. Dakle, poželjna je ekonomska otvorenost jer je to u interesu same države, a ne zbog njene spremnosti da pomaže drugima. To znači da otvorenost i druge mere koje doprinose ekonomskoj stabilnosti širom sveta počivaju na sopstvenom interesu, a ne na duhu globalizma.

U pojedinim situacijama do ekonomske koristi dolazi se na štetu drugih zemalja, što je slučaj sa takozvanom politikom „uceni svoje susede“. Ilustracije radi, dominantni snabdevač nekog resursa, poput gasa, može da uvede restrikcije u snabdevanju kako bi izazvao porast cena na globalnom nivou. Dobit koja se stiče na takav način ide na uštrb gubitaka ostalih država. Sličan mehanizam je i okosnica „optimalnih tarifa“, što podrazumeva da velika država manipuliše uslovima u domenu trgovine uvođenjem ograničenja na sopstveni uvoz. U navedenim slučajevima, bez sumnje, postoji potreba za uspostavljanjem globalnih pravila kojima se ograničava, ili sprečava, upotreba navedenih metoda. Ali, većina pitanja u svetskoj trgovini i finansijama, koja brinu one koji kroje politiku, razlikuje se od opisanih situacija. Na primer, subvencije koje se daju poljoprivredi u evropskim državama, ili zabrana upotrebe genetsko modifikovanih organizama, kao i nedovoljna zaštita prava investitora u državama u razvoju, u suštini predstavljaju politiku „uceni svog suseda“, pri čemu ceh plaćaju pojedine države, iako takva praksa može da izazove štetne posledice i na širem planu.

Ta konstatacija važi i za loša pravila funkcionisanja banaka, ili za neprimerena makroekonomska rešenja, koja izazivaju potrese u „biznis ciklusima“ i dovode do finansijske nestabilnosti. Sudeći prema efektima globalne finansijske krize, koja je najpre, 2008. godine, zahvatila SAD, posledice loše ekonomske politike mogu da se prošire i izvan granica neke države, ali to ne znači da je američka ekonomija prošla bolje u odnosu na ostale. Naprotiv. Amerika je svrstana u red država koje su se suočile sa najtežim posledicama. Praksa „uceni svog suseda“ primenjuje se i u tzv. poreskim rajevima, ali činjenica je i da snažne države, poput SAD i članica Evropske unije, nisu učinile ništa da ograniče utaju poreza. Dakle, problemi koji nas danas muče uglavnom se ne odnose na nedostatak globalne saradnje, već su po svojoj prirodi „domaći“ i ne mogu da budu prevaziđeni tako što će međunarodne institucije nametati sistem pravila, koja bi mogla da nanesu štetu pojedinim državama.

Autor je profesor na Univerzitetu Harvard