Matijević vs. radnici – zlatno doba naše poljoprivrede

Onda su vlasnici zapali u probleme. Kako to već ide, firmu su prodali jačoj konkurenciji, zapravo najjačoj, poljoprivrednom konglomeratu „Matijević“. Pečat na ugovoru još se nije ni osušio, a sve što se stvaralo u ovom gazdinstvu tokom godina je zatarabljeno. Redom. Od mlekare do bioenergane.

Voćnjaci su preorani, farma ugašena, a 200 radnika je u nekoliko dana ostalo bez svojih radnih mesta. Otpušteni su u tišini, bez puno priče i sa jednim zaključkom; novom gazdi njihovi poslovi pravili su gubitke. Ostanak u firmi ponuđen je samo traktoristima, čiji je posao još bio neophodan za obrađivanje onoga što je ostalo. Zemlje.

U Srbiji je tako moguće da se zamandale farma i mlekara te preoru voćnjaci kako bi se došlo do parčeta njive. I niko se od naših resornih činovnika ne zapita kako nisu sačuvane osnovne delatnosti ove firme? One koje su inače preko potrebne našoj poljoprivredi koja sužava svoje delanje na nekoliko proizvoda koji velikim privatnicima garantuju sigurnu zaradu, dok se sve drugo mahnito uvozi.

I ovo nije pitanje za privatnike, oni se vode svojim interesima, nego za Ministarstvo poljoprivrede i Vladu. Zašto nam je kilogram šarana 1500 dinara? Zašto nam je hrana skuplja nego kod pet puta bogatijih zemalja? Zašto kao poljoprivredna zemlja i dalje na rafovima imamo mleko iz Poljske i Slovačke, inače najskuplje u ovom delu sveta? Nije li vas sramota? Odgovori na ova pitanja su direktno povezani sa katančenjem „Save Kovačevića“.

No, priča u Vrbasu tek nakon svega ovog dobija svoju bezočnu kulminaciju. Kada se na otkaze pomalo i zaboravilo, nakon godinu i po dana, novi vlasnik se setio da bi mogao radnike da tuži za veću otpremninu koju im je, kako smatra isplatio. Traži nazad trećinu dogovorene cifre.

Obračunata je po bruto iznosu plate, kako je i trebalo, ali pravnici „Matijevića“ tvrde da je morala biti obračunata po neto iznosu, navodeći kao primer jednu presudu suda koja sa slučajem ovih radnika nema ama baš nikakve veze.

Nisam spreman da poverujem da je nekoliko stotina evra po radniku novac koji je neophodan ovoj koorporaciji. Više mi liči na posao „ako prođe, prođe“ kakvog ambicioznog funkcionera željnog dokazivanja i dovoljno bezobzirnog da traži deo para za koji zna da mu ne pripadaju i maltretira radnike koje je već ranije otpustio i ostavio bez primanja. No, samo se nadam.

Na kraju, naši farmeri koji treba da nam proizvode meso i mleko kog imamo sve manje, sada rade za 40.000 dinara kao privatno obezbeđenje, jer hvala dobu zlatnom, za njih posla u ovoj zemlji uvek ima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.