Međunarodna mreža: Minimalna zarada u Srbiji tri puta niža od plate potrebne za život

Na predstavljanju koncepta Regionalne najniže plate za život u Evropi, koju je razvila ta mreža, rečeno je da bi plata za život u Srbiji iznosila 98.000 dinara, prema proračunu utvrđenom kroz terensko istraživanje u 15 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope.

Prema navodima „Kampanje za čistu odeću“, međunarodne inicijative koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji širom sveta, plata za život (living wage) je koncept koji polazi od objektivnih troškova života i predstavlja najniži iznos zarade koji bi radnicama i radnicima omogućio elementarno pristojan život.

Za razliku od minimalane zarade, iznos plate za život pokriva troškove hrane, odeće, stanovanja i komunalija, javnog prevoza, obrazovanja, zdravstvene zaštite, a omogućava i minimalnu mogućnost štednje. Taj iznos, prema navodima „Kampanje za čistu odeću“, nadilazi puko preživljavanje i omogućava puno učešće u društvenom životu.

Nacionalna koordinatorka „Kampanje za čistu odeću“ u Srbiji Bojana Tamindžija rekla je da zarade koje prima većina zaposlenih u regionu „mogu da budu okarakterisane kao sirotinjske, iako je plata za život ljudsko pravo koje je prepoznato u dokumentima Ujedinjenih nacija i Evropske unije“.

„Zarade u ovom delu Evrope retko prelaze zakonski definisanu minimalnu zaradu koja je toliko niska da se nalazi daleko ispod granice siromaštva kako je definiše Evropska unija“, kazala je Tamindžija.

Ona je navela da danas predstavljen koncept ima regionalni karakter i da kampanja za platu za život kreće istovremeno u 15 zemalja.

„Regionalni pristup ima za cilj da stane na put pretnji relokacijom kapitala i da zaustavi konkurenciju između zemalja koje se takmiče u ponudi što jeftinije radne snage, odnosno bori se protiv međunarodnog i međuregionalnog takmičenja u daljem snižavanju cene rada“, dodala je Tamindžija.

Predstavnik Centra za politike emancipacije Vladimir Simović rekao je da da je Regionalna najniža plata za život u Evropi „alat koji služi tome da pokaže kompanijama i lokalnim vladama kolika je zarada od koje se može elementarno dostojanstveno živeti“.

„Sindikati i nevladine organizacije mogu da koriste ovu kalkulaciju kako bi ojačali svoju pregovaračku moć u borbi za bolje uslove života i rada“, kazao je Simović.

Simović, čija je organizacija nosilac aktivnosti inicijative „Kampanja za čistu odeću“ u Srbiji, dodao je da plata za život i predstojeća kampanja nisu ograničeni na sektor tekstilne industrije, iako se ta mreža „prvenstveno bavi tektstilnim radnicama i radnicima“.

Predstavnik Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 Danilo Ćurčić govorio je o odnosu visokih troškova života u Srbiji i niskih zarada i naveo da „66 odsto stanovništva u Srbiji, prema podacima Eurostata, ima problem sa podmirivanjem troškova stanovanja“.

„Vi imate ljude koji rade puno radno vreme i ne mogu da izađu iz siromaštva. Koncept plate za život nas navodi da se podsetimo koji je puni smisao plate“, rekao je Ćurčić.

Viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja u UGS „Nezavisnost“ Zoran Ristić kazao je da „problem nije samo minimalna zarada, nego i ukupne zarade, jer dve trećine stanovništva ima primanja niža od prosečne plate“.

Predsednik sindikata „Sloga“ u knjaževačkoj fabrici „Falc East“ Uroš Savić rekao je da njegova organizacija pokušava da dodje do brendova za koje se u Knjaževcu proizvodi roba.

„Jedan od glavnih zahteva nam je da osnovna zarada bude povećana na nivo minimalne potrošačke korpe, a da u roku od dve do tri godine plate budu postepeno povećavane do nivoa prosečne potrošačke korpe, što iznosi oko 74.000 dinara. Možda ovo nekom zvuči mnogo, ali imajući u vidu tržišne cene brendova za koje proizvodimo i troškove života, naši zahtevi su krajnje realni“, kazao je Savić.

Mreža „Kampanja za čistu odeću“ smatra velike kompanije i brendove najodgovornijim za niske zarade i loše radne uslove u celom lancu snabdevanja.

„Velike kompanije ubiraju enormne profite, čak i u vreme aktuelne pandemije. One koriste situaciju u kojoj se nalaze siromašne zemlje Evrope koje se, u pokušaju da privuku strane investicije, medjusobno takmiče u snižavanju cene rada i urušavanju radnih prava. Velike kompanije koriste svoju poziciju moći kako bi dalje oslabile položaj sindikata i podigle nivo eksploatacije radne snage“, navodi ta medjunarodna inicijativa.

Ona zahteva da kompanije javno definišu konkretne i merljive korake koji bi omogućili da radnicama i radnicima duž celog lanca snabdevanja u razumnom roku bude obezbeđena plata za život.