Migranti izazvali raskol među članicama EU

Sada je kao posledica migrantske krize u Evropi nastala podela na istok i zapad, odnosno na zemlje koje primaju izbeglice i one koje žele da učine malo, ili ništa, da pomognu. Imajući u vidu sve veće političke podele između država članica Evropske unije moramo se zapitati da li se EU cepa? Raskol između kreditora i dužnika postao je očigledan ovog leta, preciznije dok su trajali pregovori o trećem spasilačkom paketu za Grčku. Nemačka, vodeći zagovornik mera štednje i najuticajniji zajmodavac, bila je optužena za nedovoljnu fleksibilnost i solidarnost, dok se Grčka našla na udaru žestokih kritika zato što nije uspela da sprovede reforme koje je obećavala. Na kraju je Francuska, koja se nije u potpunosti priklonila ni severu ni jugu, odigrala odlučujuću ulogu u postizanju dogovora. Nemačka sada pokušava da predvodi front za rešavanje migrantske krize, ali ovoga puta je velikodušnija, tako da je kancelarka Angela Merkel obećala da će država primiti više od 800.000 izbeglica do kraja ove godine, a grupe ljudi ispunjavaju ulice i železničke stanice u nemačkim gradovima, nudeći hranu, piće i odeću premorenim ljudima, od kojih je većina pešice prešla stotine kilometara i rizikovala život da dođe na sigurno.

Mada je Merkelova jasno i glasno rekla da je i islam jedna od religija u Nemačkoj, pojedini državnici u istočnoj Evropi objavili su da će primiti samo mali broj izbeglica, i to pod uslovom da su hrišćani. Takva razlika u mišljenju ide u prilog islamskim ekstremistima širom sveta. Izbeglička kriza predstavlja još veći izazov ako se ima u vidu politička podeljenost unutar država članica EU. Za razliku od levice koji podržavaju „obazriv“ prijem izbeglica, što se više odmiče ka desnom spektru, stav postaje sve negativniji, o čemu govori i podatak da je čak i Hrišćansko-socijalna unija, sestrinska stranka Hrišćansko-demokratske unije koju predvodi Merkelova, nevoljno prihvatila kancelarkin stav u vezi s tim pitanjem. Postoji, takođe, podela između Velike Britanije i ostatka EU. Ako uzmemo u obzir ulogu Britanije, koja je zajedno s Francuskom, ključna snaga u evropskoj odbrani i važan autoritet u svetskim poslovima, naročito kada je reč o pitanjima klime i razvoja, mogućnost istinske podele treba ozbiljno da zabrine Uniju. Navedene razlike dovode u pitanje ostvarenje sna o uspostavljanju „nikad snažnijeg saveza u Evropi“, koji će funkcionisati na principima zajedničke uprave i omogućiti delotvorniji proces donošenja odluka. Istovremeno, takve okolnosti ne omogućavaju primenu reformi koje su potrebne za pospešivanje ekonomskog rasta. Ipak, prerano je zaključiti da nije moguće postizanje napretka. U suštini, kada se analizira kohezija EU, potrebno je uzeti u obzir više parametara a ne samo podele.

U vreme kada su ekonomske teme dominirale debatama, severna Evropa, „opsednuta štednjom“, zaboravila je na kejnzijanska načela, i jug kontinenta, koji se borio sa prezaduženošću, što je iziskivalo osmišljavanje metoda za unapređenje potražnje i otvaranje novih radnih mesta. Situacija je postala tako „usijana“ da su pojedini cenjeni stručnjaci čak predlagali uspostavljanje „severnog evra“, za region oko Nemačke, kao i „južnog evra“ za područje Mediterana, pri čemu nije bilo jasno gde bi se nalazila Francuska u novonastaloj podeli. U takvoj evrozoni morala bi se da se podeli i Evropska centralna banka, pri čemu bi porasla vrednost „severnog evra“. To znači da bi ubrzo nastao jaz između „dva evra“, a u okviru severnog bloka Nemačka bi igrala još veću ulogu nego što ima sada, što bi verovatno izazvalo nove tenzije.

Autor je bivši ministar ekonomije Turske i potpredsednik je Instituta Brukings