Milioni Kineza sećaju se, s ljubavlju, naših filmova

* Vi, dakle, mislite da Evropi preti „izgubljena decenija“?

– Ja se bojim da je tako.

Problem je u tome što se u poslednjih 20 godina, ceo ubrzani zapadni rast zasnivao na velikom finansijskom mehuru koji se verovatno neće ponoviti. Dobar deo Evrope i SAD čeka ozbiljno privredno restrukturiranje i vraćanje u drugačije proizvodne strukture. Nemačka je tu veliki izuzetak, zato što je Nemačka uspela da sačuva proizvodnju, te da je izvozi na azijsko tržište. Kada govorim o okretanju Istoku, tu ne mislim na privlačenje njihovih investicija, mada ni to nije pogrešno. Ali taj model po kojem se samo čeka da dođe strani kapital smo iscrpli. Mi moramo da krenemo da radimo svojim rukama i mozgovima (to je ono što su, za razliku od Anglosaksonaca, uradili Nemci!), i da se povežemo s tim tržištima.

* Srbija nije uspela da ostvari ni izvoz u Evropsku uniju u onoj meri u kojoj joj je to EU omogućila. Tim pre, ideja izvoza na Daleki istok deluje još teže ostvariva?

– Pa nije lako. I svakako je neophodno da ispunimo sav prostor koji nam Evropa daje. I jedno i drugo može se desiti samo ako radimo na svojoj sopstvenoj disciplini, organizaciji i sposobnosti da pružimo ono što će biti naše komparativna prednost na tim tržištima. K tome, za osvajanje novog tržišta je još neophodan i sistematski i ozbiljan rad na uspostavljanju kontakata i pronalaženju mogućih partnera. Oba ova procesa zahtevaju saradnju države i privrednika na način koji se to kod nas još ne dešava dovoljno i dovoljno istrajno. Konačno, i zato je ovaj Samit danas važan, šanse da se identifikuju poslovi i tržišta su mnogo veće ako to radimo kao integrisani region u kojem se otvoreno sarađuje.

Mora se iznaći ono u čemu imamo, ili možemo da stvorimo, komparativnu prednost.

* Šta je to?

– Do poimeničnog nabrajanja konkretnih proizvoda i usluga može samo da se dođe kroz proces kombinovanog istraživanja, dijaloga i isprobavanja u praksi, koje bi povela privreda a podržala država. Ne sumnjam da bi takav proces, postojano sprovođen, na kraju urodio plodom koji bi vredeo mnogo više od uloženog napora. Evo zašto: pre svega, mi smo kreativni. Ja već nekoliko godina imam priliku da poredim Srbiju sa zemljama u mom regionu, i u tom okruženju Beograd iskače. Beograd je čudo od kosmopolitske energije, ali ona se strašno rasipa. Ta kreativna energija, kad bi se usmerila, disciplinovala – davala bi nam odličan start na svakom tržištu. K tome, mi imamo pristup nekakvim znanjima i iskustvu koje je evropsko, a koje Azijske zemlje nemaju, pri čemu su naše cene rada ipak mnogo niže nego u Evropi. Konačno, mi smo od bivše Jugoslavije nasledili znanje i otvorenost ka celom svetu, i mi razumemo kako funkcioniše tržišni komunizam. Milioni Kineza sećaju se, s ljubavlju, naših filmova. Koliko zemalja na svetu ima tu kombinaciju prednosti? Ali one se mogu staviti u funkciju samo kroz usmerenu i istrajnu saradnju privrede međusobno, i sa državom.

* Pomenuli ste da Evropa nije spremna na teške korake. Zašto? Mislite li da EU politički neće moći da realizuje neophodne mere?

– Ja se nadam da hoće, ali čak i u najboljem slučaju to se neće završiti brzim rastom. Zato što će rešavanje svih nagomilanih loših bilansa uzeti vremena i kočiti privredni zalet. Nemačka jeste zajedno sa nekim od Skandinavaca izuzetak, ali bi sad ta Nemačka odjednom morala da postane motor za sve. U stvari – biće, ali to se na kraju prevede u mnogo sporiji rast.

* Šta je to što bi Evropa trebalo da uradi, a na šta mislite da nije spremna?

– Govorimo o dve vrste problema. Jedan je taj da će tekuća kriza Evropu ili da natera na sledeći korak ka ujedinjenju ili da uništi projekat. Cena toga da projekat bude uništen je toliko velika, da mislim da nema dileme da se ide ka prvom. Međutim, proces da se stigne do rešenja koja će obezbediti stabilnost i jedinstvo evropskog finansijskog tržišta je dug i složen i trenutno se vodi prava trka sa vremenom, koja će se ogledati kroz rešavanje grčkog duga. Evropa mora da odluči kako da reši grčki dug, a pored stručnog, tu se vodi i politički vrlo složen proces. Grčka sigurno nije u stanju da servisira dug koji je u njenim knjigama, a i Evropa nije u stanju da ga u nedogled finansira kao do sad. Evropa radi na mehanizmima koji će omogućiti uređeno smanjivanje tog duga, tj. njegovo restrukturiranje, ali, kao što rekoh, u toku je trka sa vremenom jer ključni koraci u tome moraju biti odobreni od strane svih zemalja članica, a postaju sve zahtevniji što se kriza više produbljuje. Druga vrsta problema muči i Evropu i SAD, a to je da ni Evropa ni SAD nisu do kraja očistile bilanse finansijskog sektora kad su odgovorile na krizu 2008, a u međuvremenu su se natovarile sa velikim javnim dugovima. Dakle, sad je problem da će, čak i ako se uređeno smanje grčki dugovi, nastupiti domino efekat njihovih rezova na sve druge bilanse, koji su i ovako opterećeni. Zbog toga imamo problem da se ljuljaju tržište španskog i italijanskog duga, čije bi propadanje imalo prosto nesagledive posledice. A pod pretpostavkom da se i ta tržišta nekako stabilizuju, mi imamo dugoročniji problem da su evropski, pa i američki, kako bankarski tako i državni, bilansi preopterećeni dugovima i nedovoljno očišćenom aktivom. Rezanje svega toga da bi se krenulo „sa čistine“ koja omogućava brzi rast prosto ima preveliku cenu u dubokom padu društvenog proizvoda. Ne kažem da to rezanje treba učiniti – bar ne na konvencionalni način. A za neki nekonvencionalni način potrebna je međunarodna intervencija razmera i koordinacije za koje međunarodna zajednica trenutno nema sposobnosti ni institucija. Stoga je verovatno ipak najbolje čistiti bilanse postepeno što povlači za sobom ekonomsko stagniranje. Kako god da okrenete, Srbiju na zapadu očekuje partner koji dugo neće biti ozbiljnija lokomotiva rasta.

* Mislite da Srbija treba da ostane na putu ka EU?

– Nama je put ka EU potreban zato što nam treba Evropa u Srbiji. Svakako da sad nije trenutak da joj se okreću leđa. Ali je isto tako jako važno da prestanemo da to radimo slepo ili samo formalno, i da počnemo da se kao društvo angažujemo unutar sebe na tome da rešavamo svoje probleme, a ne da samo „zadovoljavamo“ uslove za ulazak u Evropu. Nemojte me pogrešno razmeti, bitno je zadovoljiti te uslove, ali tako što ćemo rešavati probleme i tako što ćemo institucije koje reformišemo i usklađujemo sa Evropom, prilagođavati svojim potrebama, osposobiti da se bave nama ovakvim kakvi smo. Znači, evropski put – da, ali se u svakoj meri treba pitati u koje vreme, kako tačno, na koji način sprovesti svaku meru. To pak, zahteva da se više pozabavimo sami sobom, da iznađemo kanale za komunikaciju u kojima ćemo prvo spoznavati interese različitih grupa u okviru našeg društva, a onda iznalaziti rešenja koja te interese najbolje zadovoljavaju.