Ministarstvo od istraživača krije podatke o privatizaciji posle 2012.

I sama se suočila sa tim problemom kada je nakon objavljene obimne knjige „Hronika tranzicionog groblja – Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji 1989-2012“, htela da nastavi istraživanje.

– Obratila sam se Ministarstvu privrede u okviru koga se nalazi sektor za privatizaciju i stečaj, gde je smeštena objedinjena dokumentacija Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda. Te dve institucije su 2015. ugašene i njihova arhiva se sada nalazi u Ministarstvu koje je u martu prošle godine odbilo moj zahtev za pristup građi. Obratila sam se Povereniku za informacije od javnog značaja i on je u junu 2019. poništio rešenje Ministarstva. Ali, to nije bilo dovoljno i moj zahtev je i u ponovnom odlučivanju odbijen sa obrazloženjem da tražim preveliki broj informacija što bi, navodno, zahtevalo da inače malobrojni zaposleni u Ministarstvu odgovore na svoje druge obaveze. To, naravno, nije tačno, jer nisam od njih tražila da rade istraživanje, nego da mi obezbede malo prostora i dnevno daju po nekoliko fascikli sa mesečnim izveštajima Agencije. Tvrdili su i da se sva dokumenta nalaze na njihovom sajtu, ali ni to nije istina, ničeg nema na tom sajtu – kaže naša sagovornica i dodaje da je prethodnu knjigu radila na osnovu dokumentacije koju je dobila u Agenciji za privatizaciju, gde joj je bio dozvoljen pristup.

Ona ukazuje da takvim stavom Ministarstvo privrede želi da isključi mogućnost naučnog kritičkog preispitivanja ekonomskih politika kako bi sebi napravilo prostor za stvaranje jedne manipulativne slike o stvarnosti i ekonomskim kretanjima, slike koja je u potpunom razilaženju sa realnom ekonomskom situacijom, a takođe i da zaštite kapital stečen pljačkom društvene svojine.

Dodaje i da je zanimanje naučnika za tu dokumentaciju razumljivo jer je pitanje privatizacije u poslednjih deset godina jedno je od najznačajnijih tema moderne političke ekonomije.

Ministarstvo ne dozvoljava pristup građi jer ne želi da se obave istraživanja koja bi govorila o efektu privatizacije, kako na mikro tako i na makro nivou.

– Na mikroekonomskom planu, istraživanje bi trebalo da odgovori na pitanje koliko je privatizacija uticala na poslovanje preduzeća, na finansijsku i operativnu efikasnost, poboljšanje strukture organskog sastava kapitala, na usvajanje novih tehnologija, poboljšanje upravljanja, produktivnosti i profitabilnosti. Za to su potrebna i generalna i istraživanja studija slučaja a za oba nivoa potreban je pristup podacima. Uz to, najnoviji Zakon o privatizaciji iz 2014. doneo je dve značajne nove odredbe. Uveo je neposrednu pogodbu kao metod prodaje kapitala, što je zapravo legalizacija korupcije, dok je za 188 firmi, prema novim pravilima, omogućeno Vladi da privatizaciju izvrši kroz stečaj. Naravno, Ministarstvo sada ne želi da vidimo ni ugovore o prodaji pogodbom, niti koja su preduzeća i zašto morala u stečaj i kako se taj postupak vodio – objašnjava Obradović.

Navodi primer prodaje IMT-a koji ilustruje činjenicu da se privatizacija u Srbiji, naročito od 2012. nije odvijala kao ekonomska mera čiji je cilj unapređenje poslovanja nego isključivo sa ciljem da se društvena svojina isključi iz privrednog sistema. Podseća da je IMT 1988. godine imao godišnju proizvodnju od 44.000 traktora i 35.000 priključnih mašina, ukupne vrednosti 600 miliona nemačkih maraka i zapošljavao je 9.800 radnika. Preduzeće je 2018. prodato indijskoj kompaniji TAFE, za 66,8 miliona dinara.

– Fabrika još uvek ne proizvodi traktore. To pokazuje da politika novih oligarhija ide na potpuno urušavanje privrednog sistema. Sva preduzeća prodata po metodologiji iz novog zakona, jako su dugo bila u restrukturiranju, a to stanje potpuno je uništilo sinergiju između dobavljača, proizvođača i kupaca. Njihova tržišna pozicija ne samo da nije unapređena, nego je potpuno devalvirana. A iz sfere ekonomije u kojoj se samorazvijala nejednakost radnika, građana u odnosu na oligarhiju, to se proširilo i na sve ostale oblasti, proizvelo je i političku i pravnu nejednakost u društvu – naglašava Obradović.

Drugi nivo istraživanja, ističe, jesu makroekonomski faktori koji pokazuju koliki je uticaj globalizacije na privatizaciju i u Srbiji i u istočnoj Evropi.

– Tu se sagledava odnos između stranih direktnih i portfolio investicija i privatizacije, odnosno koliko privatizacioni prozori omogućavaju ekspanziju spoljne trgovine u nacionalnoj ekonomiji i ulazak stranih investicija. Pred toga, istraživanja su usmerena na odnos između privatizacije i rasta nacionalnog dohotka. U Srbiji taj proces ne samo što nije doveo do rasta, nego još uvek ne možemo da dostignemo nivo iz 1980. Naša pozicija je potpuna stagnacija koja traje 30 godina, tako da izgleda prosto smešno ovo što savremena oligarhija govori o zlatnom dobu – kaže Obradović i dodaje da je najviše stranog kapitala kroz privatizaciju ušlo u Srbiju u periodu od 2004. do 2006. godine, ali kada se uporede podaci, ipak su najveći broj preduzeća kupili domaći kupci.

Dodaje da privatizacija u Srbiji nije doprinela većim investicijama u domaća preduzeća, jer ljudi koji su ostvarili neki kapital najčešće ulažu preko raznih fondova u inostrane kompanije što je omogućilo da se više sredstava odliva iz zemlje.

Zapravo, većina stranih investicija funkcioniše na principu protočnog bojlera, gde se značajni profiti koji se repatriraju u zemlje porekla investicija, ostvaruju eksploatacijom jeftine radne snage, sirovina, resursa, odnosno svih inputa kao i ostvarivanjem rente.

Tako te investicije vrlo malo doprinose opštem privrednom razvoju Srbije.

– Bilo bi jako važno da se urade studije slučaja za JAT i naročito za RTB Bor koji je dugo bio u restrukturiranju tokom koga se pogoršavala njegova tržišna pozicija. Takođe, bilo bi važno da se istraži leveridž u privatizaciji, kakav je odnos kreditnog i vlasničkog klapitala u prodatim preduzećima u kojima država ima određeni postotak vlasništva i ko tu nosi veći rizik, investitor ili država. Ipak ugovori sa tim investitorima nisu nam dostupni, uskraćeni su čak i Savetu za borbu protiv korupcije koji je Vladino telo. Možemo samo da nagađamo, što nije naučni metod – naglašava Marija Obradović.

Navodi da dosadašnja istraživanja pokazuju i da privatizacija nije doprinela jačanju ekonomskih institucija, tržišta kapitala i hartija od vrednosti.

Kaže da će pokušati, uprkos blokiranom pristupu dokumentaciji, da rasvetli taj odnos, jer su bar podaci sa berze dostupni. Ipak, za sveobuhvatno sagledavanje to mora da se „ukrsti“ sa dokumentima kojim raspolaže Ministarstvo privrede, poput pozicije Akcionarskog fonda.

Naglašava da mi sada nemamo nikakve podatke o radu te institucije u kojoj se nalaze državne i akcije građana, ne znamo ko je njihov korisnik, da li se ta sredstva negde plasiraju, sve je stavljeno u nadležnost Ministarstva privrede što je potpuna centralizacija nekad nezavisne institucije.

– Četvrti nivo istraživanje bilo bi pitanje koliko je privatizacija imala značaja za razvoj, gde su išla sredstva od prodatih preduzeća, da li u razvojne projekte, u potrošnju, za popunjavanje budžeta. Ni ta dokumentacija nije dostupna. Značajno je i pitanje koliko je privatizacija doprinela jačanju pojedinačne konkurencije prodatih firmi, a nedavno je objavljeno da kod nas konkurencija potpuno nestaje sa tržišta. Ni za to nije moguć pristup građi. Tako se zatvaraju sve istraživačke teme a naučna zajednica marginalizuje ne samo kroz loš materijalni položaj i uskraćivanje sredstava za istraživanja već i tako što ne može da prati kretanje u bilo kom društvenom podsistemu – kaže Obradović i zaključuje da se to sada, tokom pandemije, najizraženije dešava i u sektoru zdravstva u kome je pristup pravim informacijama dostupan samo uskom krugu.

Gde je dokumentacija nekadašnjeg SDK?

Privatizacija u Srbiji započela je 1988, ali je ubrzo, 1992. donet novi zakon prema kome prodavac kapitala više nisu bila preduzeća već država. Zakonom iz 1997. poništava se prethodna privatizacija, zbog cena koje su bitno bile umanjene hiperinflacijom, a zatim dolazi zakon iz 2001. sa početkom primene u narednoj godini, koji uvodi obaveznu masovnu privatizaciju. Na sajtu Ministarstva privrede, međutim, navodi se da je privatizacija započela 2002. Marija Obradović kaže da je ta „greška“ verovatno namerna, manipulativna kako se ne bi fokus stavio na ranije privatizacije, poput C-marketa, gde je oštećen ogroman broj radnika a društveni kapital se prelio u privatne džepove. „Taj proces prelivanja iz društvenog u privatni kapital bio je mnogo intenzivniji 90-ih godina, nego u poslednje dve decenije, ali nije išao samo kroz privatizaciju. Ne treba zaboraviti jednu iz odluka tokom 90-ih da preduzeća mogu da isplate plate iako ne uplate poreze i doprinose, što je omogućilo odliv kapitala“, kaže ona i dodaje da se sličan efekat dobijao i iz saradnje privatnog i javnog kapitala, kojom su privilegiju da posluju sa državnim sektorom, javnim preduzećima imale samo oligarhijske grupe bliske vlastima i koje ne bi opstale da su puštene na tržište“, ističe Obradović i objašnjava da su takve transakcije i struktura kapitala bili vidljivi kroz dokumenatciju ranije Službe društvenog knjigovodstva, ali da te građe sada nigde nema, niko ne zna gde je arhivirana.

Jeftino

Benefiti privatizacije za radničku klasu veoma su mali jer po pravilu novi vlasnik smanjuje broj zaposlenih i dnevnice. Prema istraživanjima sprovedenim u Istočnoj i Centralnoj Evropi, tokom tranzicije u periodu od 1989. do 1995. došlo je do pada nadnica od 55,2 odsto. Nikada se od toga nisu oporavile niti došle na nivo iz osamdesetih godina. I Evropska banka razmatrajući rezulatate privatizacije u Istočnoj Evropi, ističe da se pozitivan ekonomski efekat većeg uključivanja tog regiona u svetsku trgovinu, gotovo isključivo bazira na niskoj ceni rada.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.