Ministarstvo tvrdi da ne krši SSP, o sankcijama EU ni reč

… krši principe slobodne trgovine a samim tim i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, u Ministarstvu zaštite životne sredine kažu za Danas da „striktno primenjuju Zakon o upravljanju otpadom i prateće podzakonske akte“, kao i da „ne postoji zastoj u izdavanju dozvola svima koji podnesu neophodnu dokumentaciju“. Međutim, kako saznajemo od izvoznika, većina dozvola je istekla, pojedini mesecima čekaju da im budu odobrene, dok su nekima odbijene uz obrazloženje da „postoje kapaciteti u zemlji“.

Naš list je juče objavio da EK ima u planu da počne sa naplatom carine za pojedine proizvode koje se izvoze u Srbiju, pre svega voće i povrće, a sve to kao kontrameru tome što je naša država od prošle godine uvela nov zakon kojim se „guši“ izvoz metalnog otpada što nije u skladu sa principima slobodne trgovine.

„Ministarstvo zaštite životne sredine se ne bavi trgovinskim izvozom, te ni na koji način ne krši svojim delovanjem SSP. Zakon nije menjan prošle godine u bilo kom smislu koji se tiče izvoznih dozvola. Postoji redovna komunikacija sa EU i po ovom i po svim drugim pitanjima“, odgovorili su nam juče u resornom Ministarstvu na pitanje da li je do hitnog sastanka na kom su iz Brisela insistirali uopšte došlo.

Kako smo juče objavili, EK se odlučila na mere upravo zbog toga što „redovna komunikacija“ ne postoji, a što država ovdašnjim firmama koje se bave izvozom dozvole ne odobrava i po šest i više meseci. Zbog toga se nadležnima u EU žalilo nekoliko vlada zemalja članica.

Kada je Danas o tome pisao još početkom februara iz Ministarstva nismo dobili odgovor, ali je na naša pitanja odgovor dobila agencija Tanjug kojoj je državni sekretar Branislav Blažić rekao kako država poštuje zakone, objasnivši da to podrazumeva „da se mora poštovati princip blizine, te da se otpad mora dati najbližem operateru“.

„Tu se ne krši princip slobodne trgovine, jer otpad nije isto što i svaka roba. Otpad nisu čokolade, otpad traži neki poseban tretman i to je nešto što moramo poštovati“, istakao je tada državni sekretar. Blažić je tada istakao i da su potrebe Srbije za ovakvim otpadom oko 550.000 tona, te da se iz Srbije izvozilo 300.000 do 400.000 tona godišnje.

Međutim, situacija u praksi je daleko od one koju je Blažić opisao. Potrebe Srbije, kako tvrde naši sagovornici koji rade u ovoj industriji, nisu 550.000 tona, jer se to odnosi na ukupne kapacitete železara, što svakako ne znači da su oni puni. Osim toga, „princip blizine“ nije obavezujući niti može da bude jer princip slobodne trgovine znači da svako može da prodaje robu kome želi, odnosno onome ko više plati. U Srbiji trenutno samo dve železare – smederevski Hestil i sremsko-mitrovački Metalfer imaju kapacitete, odnosno novac da otkupljuju metal. Međutim, desetine firmi koje se bave izvozom otpada od metala nisu dužne da sarađuju samo sa njima, naročito ako im se to ne isplati.

Na primer, prema podacima o cenama iz septembra prošle godine, Hestil i Metalfer su za jednu vrstu otpada (E3/gus) i količinu veću od 1.000 tona nudile 238 evra po toni otpada. S druge strane, isti taj metal (ista količina i isti rok plaćanja), firme iz Srbije su u drugim zemljama mogle da prodaju po većim cenama – u Italiji za 258,56 evra po toni prosečno, Francuskoj 271,41, a u Nemačkoj za 265,02 evra. Po ovim cenama se isplati, kako tvrde naši sagovornici, iz Srbije izvoziti otpad čak i kamionima, koji su skuplji vid transporta. Jedan deo priče, ne zanemarljiv, jeste i to što ovdašnje firme prodaju i čelične strugotine, koje, na primer, Hestil ne otkupljuje. Tonu strugotine u Metalferu plaćaju 176 evra, u Italiji, na primer, 244,55 evra, a u Nemačkoj 253,86 evra. Osim cene, ono što domaće firme opredeljuje da metalni otpad izvoze jeste i to što je priprema metala za železare u Srbiji skuplja, jer imaju posebne zahteve koje železare u inostranstvu nemaju.

Šta je promenjeno

Ministarstvo za zaštitu životne sredine je prošle godine u dva navrata menjalo Pravilnik o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada. Najpre su u maju usvojene izmene ovog pravilnika sa šest članova, koji uvodi dodatnu dokumentaciju. Naknadno, tokom leta, Pravilnik je još jednom promenjen, a Ministarstvo uvodi odredbu kojom je njima „na osnovu prikupljenih i podnetih podataka i dokumentacije za izvoz otpada“ ostavljeno da utvrde da li, pre nego što ode za izvoz, „ima tehničkih pogodnosti, neophodnih mogućnosti i kapaciteta za ponovno iskorišćenje otpada u Republici Srbiji na ekološki ispravan i efikasan način“. Dozvole, potvrde i dokaze koje je kao obavezne uvela prvim majskim izmenama Pravilnika, Ministarstvo je kasnije, u novoj reviziji dokumenta, izbacilo.