Misli lokalno, delaj globalno

Kad nacionalni propisi prestanu da važe na pojedinim tržištima, kao što je slučaj sa globalizacijom finansija, dolazi do urušavanja sistema, nestabilnosti i krize. S druge strane, prenošenje nadležnosti u vezi s donošenjem odluka na nadnacionalne birokratske aparate, poput Svetske trgovinske organizacije ili Evropske komisije, moglo bi da izazove deficit demokratije i gubitak legitimiteta. Koje je moguće rešenje problema? Jedna opcija odnosi se na ponovno uspostavljanje nacionalne demokratske kontrole nad globalnim tržištima. Mada je taj cilj teško ostvariv i podseća na protekcionizam, nije nemogućniti nužno štetan za „zdravlje“ globalizacije. Kao što sam naveo u svojoj knjizi „Paradoks globalizacije“, proširenje opsega mera koje mogu da primenjuju nacionalne vlade da bi očuvale raznolikost regulacije i ponovo uspostavile poljuljani sistem socijalnih pogodnosti unapredio bi funkcionisanje globalne ekonomije.

Ali, političke elite i većina ekonomista zalažu se za osnaženje struktura koje se eufemistički nazivaju „globalna uprava“. Takvo gledište podrazumeva da će sprovođenje reformi, poput onih kojima se povećava delotvornost G-20, zatim daju nove nadležnosti Izvršnom odboru Međunarodnog monetarnog fonda i pooštravaju standardi tokova kapitala koje je postavio Bazelski komitet za bankarsku kontrolu, biti dovoljno za uspostavljanje čvrstih institucionalnih temelja globalne ekonomije. Teškoće sežu mnogo dalje od slabosti globalnih institucija, koje po svojoj prirodi više liče na intervladina tela nego na globalne predstavnike građana. S obzirom na to da je odgovornost, koju te institucije imaju prema biračima u pojedinačnim državama, indirektna i nepouzdana, one lojalno ne ispunjavaju opšte ciljeve, što znači da nisu legitimne u pravom smislu te reči. Nesumnjivo, agonija s kojom se suočila Evropska unija razotkrila je ograničenja u procesu izgradnje transnacionalne političke zajednice, čak i između sličnih grupa država. Na kraju, sav teret pada na nacionalne parlamente i izvršnu vlast. Tokom finansijske krize nacionalne vlade su nudile spasilačke pakete bankama i kompanijama, sprovodile dokapitalizaciju finansijskog sistema, davale garancije za otplaćivanje dugova, omogućile veću likvidnost, „ubrizgavale“ sredstva na tržišta kapitala, plaćale nadoknade radnicima koji su ostali bez posla i preuzimale odgovornost za sve ono što je krenulo loše. Stoga, mogu se citirati reči odlazećeg guvernera Banke Engleske Mervina Kinga, „globalne banke su međunarodne u svom životu, a nacionalne u smrti“.

Ipak, možda postoji i drugi put, koji podrazumeva uvažavanje autoriteta koji imaju nacionalne vlade uz istovremeno preusmeravanje pojedinih nacionalnih interesa u globalnom pravcu. Za postizanje napretka na tom putu neophodno je da stanovnici pojedinačnih država počnu sebe da doživljavaju kao „globalne građane“, čiji interesi sežu dalje od granica zemalja u kojima žive. Nacionalne vlade imaju odgovornost prema svojim građanima, makar u teoriji, što znači da će, ukoliko interesi javnosti poprime globalni karakter, nacionalne politike postati usaglašene u većoj meri. To možda izgleda kao utopija, ali takav proces se većdelimično odigrava. Ilustracije radi, globalna kampanja za otpis dela dugova siromašnim zemljama, koju vode nevladine organizacije, pokrenula je mlade ljude u bogatim državama da pojačaju pritisak na svoje vlade da se uključe.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerztitetu Harvard i napisao je delo „Paradoks globalizacije: demokratija i budućnost svetske ekonomije“