„Model rasta Srbije uskoro udara u zid“: Šta je potrebno da počnemo da stižemo Evropu?

U radu autora akademika Pavla Petrovića, i ekonomista iz Fiskalnog saveta Danka Brčerevića i Slobodana Minića postavlja se pitanje da li se Srbija nalazi u zamci srednje razvijenosti, ali i daju predlozi kako iz te zamke umaći.

Prema njihovim nalazima u Srbiji i dalje privredni rast generišu pre svega tradicionalni sektori i dugoročno gledano takav rast nije bio dovoljan za ekonomsko sustizanje zemalja CIE.

U poslednjih 20 godina Srbija je sve vreme bila ispod 60 odsto dohotka po stanovniku koji ostvaruju zemlje CIE. S druge strane, zemlje EU sa Balkana, Rumunija, Hrvatska i Bugarska uspele su da konvergiraju zemljama CIE, i čak dođu do 90 odsto njihove razvijenosti.

U poslednjih pet godina, od 2019. privreda Srbije sistematski raste brže od CIE i trend rasta BDP Srbije stigao je do četiri odsto, dok je dugoročni rast CIE zemalja na tri odsto.

Međutim, problem može biti struktura tog rasta. U Srbiji se on i dalje zasniva na snažnom povećanju kapitala, odnosno investicija. Kako je primetio Petrović predstavljajući rad, njega prati rast zaposlenosti, ali u manjoj meri tehnički progres.

S druge strane u CIE je tehnički progres motor rasta, dok je zaposlenost prestala da raste. U balkanskim članicama EU zaposlenost se čak i smanjuje.

I pored bržeg rasta, produktivnost rada, odnosno BDP po zaposlenom u Srbiji raste sporije nego u CIE, a naročito u odnosu na Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku.

„Ovo ukazuje na nezadovoljavajući model privrednog rasta“, ukazuje Petrović.

On napominje da se postojeći model rasta Srbije iscrpljuje, jer ponestaje jeftine dostupne radne snage.

Nezaposlenost u Srbiji se od 2016. smanjila sa 16 na osam odsto. Taj rezervoar se iscrpljuje, a pokazatelj toga je i nagli rast plata koji je povećao jedinične troškove rada.

Od 2013. do 2022. godine Srbija je imala prednost u odnosu na zemlje okruženja i CIE zbog jeftinije radne snage zbog čega su dolazile SDI. Sada se plate izjednačavaju sa CIE.

„Za tri, četiri godine udaramo u zid“, upozorava Petrović.

Pokretači sadašnjeg privrednog rasta su investicije i to države i strana ulaganja. Od 2017. do 2023. investicije su realno porasle skoro 10 odsto godišnje, a učešće u BDP je stiglo do 23-24 odsto.

Oko 60 odsto povećanja investicija otpada na javne investicije, a 30 odsto na investicije stranaca. Za to vreme domaći privatni sektor je „uspavan“ i udeo njihovih investicija u BDP je opao.

Petrović ocenjuje da su javne investiicje sa 7,4 odsto BDP „udarile u plafon“. On je istakao da doprinos investicija kao što su EKSPO, Nacionalni stadion, dalja izgradnja puteva, je sve manji, a manji je i od doprinosa koji bi imala ulaganja u komunalnu infrastrukturu, kanalizaciju, lokalne puteve i zaštitu životne sredine.

On ističe da je doprinos manji i zbog načina kako se izvršavaju projekti, rast troškova, probijanje rokova, a i pitanje kvaliteta i pouzdanosti radova.

Petrović ukazuje da je razlog za to „vaninstitucionalno“ upravljanje javnim investicijama, jer se skoro svi veliki projekti od 2019. godine sprovode po posebnim postupcima i uz izbegavanje primene zakona o javnim nabakama, eksprorijacije, planiranja i izgradnje…

Što se tiče stranih direktnih investicija, više od 60 odsto ide u tradicionalne sektore, najviše u rudarstvo, zatim u industriju sa niskom tehnologijom, a čak i u naprednim industrijama, kao što je automobilska, dobar deo investicija završava u manje kvalitetnim poslovima kao što je sklapanje komponenti.

Osim toga, neto priliv od SDI počinje da bledi, pošto kompanije koje su ulagale u gradnju fabrika sada povlače svoje profite i ubrzo se može očekivati da se priliv od SDI izjednači sa odlivom po osnovu stranih investicija.

Istovremeno domaći privatni sektor malo investira i ostaje u niskotehnološkim granama, poput poljoprivrede, trgovine, građevinarstva… Čak i IT sektor u velikoj meri radi usluge za druge, a ne radi na sopstvenim proizvodima.

„Domaće investicije i inovacije treba da preuzmu ulogu motora privrede, ali za tako nešto potrebne su korenite reforme. Za to je potrebna vladavina prava, korupcija, zaštita vlasničkih prava, uz finansiranje i obrazovanu radnu snagu“, zaključuje Petrović.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradi i dopsini član SANU, u svom istraživanju o uticaju fundamentalnih faktora na dugoročni privredni rast, ocenio je da se Srbija u poslednjih 150 godina malo približila Nemačkoj.

„Prema podacima iz Medison projekta Srbija je 1870. godine bila na 30 odsto razvoja Nemačke, a sada se nalazi na 40 odsto. U odnosu na zemlje Centralne i  Istočne Evrope vratili smo se gde smo bili pre Prvog svetskog rata“, ocenio je Arsić ukazujući da od 2000. do 2022. godine prosečan rast Srbije iznosi 3,9 odsto, što je više od Mađarske (2,8 odsto), Nemačke (jedan odsto), ali recimo manje od Bugarske (4,4 odsto).

Prema njegovom istraživanju, geografski faktori istorijski utiču blago povoljno na privredni razvoj Srbije, ali je uticaj istorijskog nasleđa pretežno negativan, jer smo trećinu 20. vela proveli u ratovima ili pod sankcijama.

Što se tiče kulture, u odnosu na Nemačku, Češku i Rumuniju, u Srbiji je najveći stepen kolektivizma što znači da se građani više upravljaju običajima nego zakonima.

Pored Rumuna, imamo najmanje poverenje u demokratiju, a takođe pretežno je shvatanje da pojedinac nije odgovoran za svoje ekonomsko stanje.

Što se tiče institucija, kao formalnih pravila kojim se oblikuje ljudsko ponašanje, Srbija od 2001. godine usklađuje svoje zakone sa EU.

Od 2000. do 2015. godine beleži se napreda u razvoju institucija, ali se od 2015. beleži pogoršanje.

„Institucije su jedini od fundamentalnih faktora na koje se može uticati. Dokazano je da dugotrajna primena pravila može da promeni navike građana“, poručio je Arsić dodajući da je uz poštovanje institucija presudno za brži ekonomski rast da imamo duži period bez ratova i sankcija.