Moraju da rade za socijalnu pomoć – efekti mere nepoznati

Kada je 2014. uredba stupila na snagu ministar rada Aleksandar Vulin kazao je da ona predstavlja vid radne aktivacije koji će pomoći korisnicima socijalne pomoći da nađu posao. U Ministarstvu rada podatke o tome koliko je ljudi radilo na osnovu uredbe, u kojim opštinama i koliki broj njih je pronašao posao na ovaj način nemaju. Kako objašnjavaju, te informacije imaće tek kada stignu odgovori iz centara za socijalni rad kojima su prosleđeni upitnici o merama socijalne uključenosti.

Ipak, primer Beograda dovodi u pitanje ostvarivost proklamovanih ciljeva. U Gradskom centru za socijalni rad kažu za Danasa da je do sada u toj ustanovi 21 korisnik socijalne pomoći potpisao ugovor o volontiranju sa JKP „Mladenovac“ na osnovu uredbe, a da je jedna osoba na taj način zasnovala stalni radni odnos. Ostali su bili angažovani na tri meseca po ugovoru o volontiranju na poslovima ulične higijene i tehničke podrške administraciji.

Uredba je do sada selektivno primenjivana od opštine do opštine a minister Vulin krajem 2016. rekao je da će ove godine biti donet Zakon o socijalnoj zaštiti „koji će uvesti radnu aktivaciju ljudima koji su u stanju socijalne potrebe da radom promene svoj položaj“. Komentarišući ovu najavu Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku i nekadašnja ministarka za rad, kaže za Danas da je aktivna socijalna politika deo reformi svuda u svetu, ali da mora da se zna koje mere obuhvata, kako se sprovode, i šta pokazuje njihova analiza – koliko ostvaruju željene ciljeve.

– Ako na primer imate opštinu koja ima malo sredstava a veliki broj starih siromašnih domaćinstava u ruralnim područjima, obaveza radno sposobnog korisnika socijalne pomoći može da bude da im dva-tri puta nedeljno recimo cepa drva. To bi bio jedan od uobičajnih vidova aktivne socijalne politike – kaže Matković.

Na pitanje da li bi to bila zloupotreba sagovornica Danasa odgovara da društvo daje novac da bi neko ko nema posao mogao da zadovolji osnovne potrebe, te da je normalno očekivati od korisnika da uradi nešto za šta opština nema sredstva. Po njenom mišljenju opasno može da bude angažovanje korisnika na poslovima koje su u nadležnosti javnih preduzeća jer se tako povećava njihova neefikasnost.

– U zavisnosti od toga kako se mehanizam dizajnira, kako napravite šemu sa podsticajima i uslovljavanjima zavisi da li ćete dobiti zloupotrebe bilo od strane korisnika socijalne pomoći bilo sa druge strane – kaže Matković, dodajući da je upravo zato neophodna evaluacija svega što se donese, a što često nedostaje u svim sferama uključujući i socijalnu zaštitu.

Na drugoj strani Ranka Savić ističe da je izjednačavanje rada i socijalne pomoći mešanje dve nespojive stvari.

– Tačno se zna šta je rad a šta primanje socijalne pomoći u svim uređenim zemljama. Izjednačavati rad i socijalnu pomoći je potpuno brkanje lončića. Ako se primaoci socijalne pomoći budu evidentirali kao zaposleni, mi ćemo doći do stope zaposlenosti od deset odsto što mislim da je osnovni cilj preduzimanja takvih mera – kaže Savić.

Ona dodaje da sve najave lepo izgledaju na papiru ali da su u stvarnosti samo još jedan vid populizma.

– Ko može da kaže da nije dobro da korisnici socijalne pomoći dođu do posla? Ali pokažite nam statistiku, ko je od korisnika koji su angažovani po uredbi primljen na određeno i neodređeno vreme. Svi imaju viška zaposlenih, ko će da prima te ljude u novi radni odnos, takva obrazloženja su populizam na delu – zaključuje Savić.

Prema podacima Ministarstva za rad u 2016, novčanu socijalnu pomoć koristilo je 106.860 porodica, odnosno 261.918 osoba među kojima je skoro polovina bila radno sposobnih. Kako kažu od 2014, 43.249 osoba je izjavilo da želi da se uključi u različite vidove aktivacije, koji obuhvataju i radnu aktivaciju ali i programe obuke isl.

– Radi analize dosadašnjih rezultata sprovođenja mera socijalne uključenosti Republički zavod za socijalnu zaštitu i Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu sačinili su upitnike namenjene centrima za socijalni rad u cilju prikupljanja potrebnih podataka. Kada centri za socijalni rad dostave popunjene upitnike imaćemo pouzdane podatke o broju korisnika koji su bili obuhvaćeni nekim od vidova socijalne uključenosti, pa i radnom aktivacijom – navode u Ministarstvu.

Ustavnost Uredbe

Kada je 2014. doneta Uredba Komitet pravnika za ljudska prava, zajedno sa Regionalnim centrom za manjine i Autonomnim ženskim centrom, podneo je inicijativu za ocenu njene ustavnosti kao i zahtev za obustavu njene primene dok se ne okonča proces pred Ustavnim sudom. Danilo Ćurčić, pravni savetnik u Jukomu, kaže za danas se US ni po jednom zahtevu do sada nije oglasio, a da su bez efekta ostale i molbe upućene predsednici US da se ubrza postupanje u ovom slučaju. „Jedino objašnjenje koje smo dobili je da je predmet u planu rada za naredni period“, kaže Ćurčić podsećajući da je u nekim drugim slučajevima Ustavni sud odlučivao u jako kratkim rokovima, a da u ovom koji se tiče desetina hiljada građana se čeka duže od dve godine. „Naravno da niko nije protiv rada, odnosno zaposlenja korisnika novčane socijalne pomoći ali elementarno shvatanje socijalne pravde ide u suprotnosti sa idejom da korisnici novčane socijalne pomoći koji ne mogu da nađu posao i koji su aktivni na tržištu rada (što je i uslov da bi dobili socijalnu pomoć) moraju da „rade“ besplatno a sve pod pretnjom ograničavanja ili gubitka prava koja im pripadaju. Standardi koji se odnose na zabranu prinudnog rada ili rada pod pretnjom su u međunarodnom pravu uvedeni još početkom dvadesetog veka“, dodaje Čurčić podsećajući da se pomenuta uredba kosi i sa međunarodnim koncesijama čiji je Srbija potpisnik.