Načelnik policije i ljubavnica

Da li je „jadna“ ona ili on? Neće to biti tema ovog teksta, jer i najmanji detalj ovog kurcšlusa ovih dana imate na gotovo svakom portalu, tabloidi su to razradili iz više uglova, društvene mreže su preplavljene.

I dok bistrimo ovakve priče, ali i visoku politiku – od toga ko je dobio ključeve od Trampa, da li će američki predsednik zbog „pomirenja“ Kosova i Srbije dobiti Nobela za mir, do toga je li mali Marko Đurić zaslužio i zašto nije da bude ambasador u Vašingtonu – ispod radara nam prolaze mnogo značajnije stvari. Neke zbog kojih bismo mogli mnogo više da se nerviramo.

Dve su takve stvari promakle ispod radara javnosti poslednjih dana. Sasvim nezasluženo.

Jedna su radnici i to najčešće stranci koje je inspekcija ne sporadično, već na svakom koraku poslednjih godina, a posebno poslednjih nekoliko meseci zaticala na gradilištima kod nas – bez radnih dozvola, bez isplaćenih zarada, bez ponekad ikakvih dokumenata.

Samo je od jula do septembra ove godine više od 100 turskih državljana zatečeno bez radnih dozvola na gradilištima u Srbiji.

Pre toga, a to su zvanični podaci inspekcije rada u periodu od četiri godine bilo je 119 krivičnih prijava protiv poslodavaca u ovom sektoru, a samo su tri bili osuđujuće.

Svaka peta je odbačena. A više od polovine prekršajnih nikada se ne naplati. Ili, što je još bolje, čak i kada se donese presuda da poslodavac plati kaznu ona bude i do deset puta manja od propisane.

Kakve su to kazne? Ne sigurno one koje će naterati ovakve poslodavce da zaposle radnika i daju mu pravo koje mu po zakonu pripada.

Kakva je to država? Nikakva. Kada dopušta da poslodavac na „državnim“ gradilištima drži radnike na crno. Jer dobar deo tih radnika na crno inspekcija je i pronašla na „državnim“ poslovima – izgradnji Koridora ili stanova za pripadnike bezbednosnih službi poput onih u Novom Sadu ili Vranju.

Kakva će kazna biti za poslodavca koji je držao bez radnih dozvola više od 70 Turaka? Po onom što se do sada dešavalo – nikakva. Jer država nema jasno objašnjenje kako se to strani državljani zapošljavaju na gradilištima.

U nemuštim reakcijama na ovakvo frapantno kršenje zakona nadležni su se pozivali na Zakon o zapošljavanju stranaca.

Ne apsotrofirajući nijedan poseban član. Suština je, međutim, na koji god zakon da se pozovete, ne postoji odredba koja kaže da radnika bilo da je on iz Pakistana, Indije, Turske, Srbije ili sa Marsa možete da držite kao roba, bez radne dozvole, često i boravišne, bez ikakvih prava, bez plate.

Čak i da rade po pravilima neke druge države, ne postoji nijedna koja to dozvoljava. Osim naše, očigledno.

Druga stvar je perfidnija, upakovanija, i samo na prvi pogled nema toliko veze sa državom. Na svaki ostali ima.

Zvanična statistika EU Eurostat objavila je nedavno podatak o cenama elektronike u Evropi i za nas šokantan podatak da samo na Islandu ljudi skuplje plaćaju televizore i elektroniku nego mi u Srbiji.

U Norveškoj, gde je prosečna zarada 4.750 evra, koju kod nas ni programeri ne mogu da zarade, jeftinije plaćaju televizore i kompjutere.

U Srbiji je, prema toj statistici, elektronika za 13 odsto skuplja od EU proseka, a osim pomenutih Norvežana, manje od nas plaćaju je i Švajcarci, Nemci, Šveđani… I onda kao šlag na tortu i jasno pojašnjenje zbog čega je to tako – Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je postupak protiv tri firme – Tehnomanije, Roaming Electronics i Comtrade Distribution zbog toga što se pretpostavlja da su se dogovarali oko cena. Tako je jedan televizor u deset maloprodajnih objekata koštao isto, u dinar.

Da stvar bude gora, u slučaju Roaminga i Tehnomanije, prvi su uvoznici, drugi distributeri, a iako se radi o dve firme sa dva direktora, nije teško pronaći na APR da su obe registrovane na istoj adresi i u stopostotnom su vlasništvu Koefika – firme Nenada Kovača, biznismena poznatog po uvođenju Bus plusa i veoma vrednim poslovima koje je sklapao sa državom.

Što će reći sve ide u jedan džep, možda ne bukvalno jedan, ali zna se čiji. I zna se čiji ne. Potrošačima ostaje da budu ili ovce za šišanje ili da se spakuju za, na primer, Mađarsku i pazare tamo gde su cene za 33 do 39 odsto niže nego kod nas. Ali ni to ne mogu svi. Zato nam treba država da nas štiti.

Da kažnjava one koji ne poštuju zakone. Ali kako to da očekujemo od nje kada ih i sama ne poštuje. Tako da smo u začaranom krugu i umesto da prstom upiremo u to, da pisanjem, insistiranjem, što ne i protestima protiv onih koji nas potkradaju bilo da su to prodavci elektronike ili poslodavci i država koji radnike tretiraju kao roblje – mi se bavimo ljubavnicom i načelnikom policije. Ponekad delujemo kao beznadežan slučaj.