Nacionalni tim za preporod sela Srbije: Silosi i prerada žita su isplativ posao

Кopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, ministar zadužen za regionlani razvoj Milan Кrkobabić i akademik Dragan Škorić su posle konsultacija sa Jasnom Mastilović, vrhunskim stručnjakom za proizvode biljnog porekla i agroekonomistom Milanom Prostranom, poručili da se izgradnjom silosa i višim fazama prerade može znatno uvećati vrednost pšenice i drugih žitarica.

Istakli su da je među žitaricama – kukuruzu, ječmu, raži, ovsu… pšenica kultna i strateški najvažnija kultura za svaku državu.

„Tu činjenicu je proteklih decenija veoma uvažila Ruska federacija, koja je do 2.000 godine bila najveći uvoznik u Evropi, a danas je najveći izvoznik na starom kontinentu. Sve veći značaj dobija proizvodnja ovsa, koji je nekada gotovo isključivo korišćen u ishrani priplodne stoke, a danas se sve više koristi u pekarskoj i konditorskoj industriji. Tako je u Nemačkoj ove godine zasejan ovas na čak 160.000 hektara“, navodi se u saopštenju Nacionalnog tima za preporod sela.

Prema podacima Vukosava Sakovića iz Udruženja za unapređenje proizvodnje i izvoza žitarica i uljarica „Žita Srbije“, pšenica je na poljima u Srbiji u proteklih osam godina sejana prosečno na oko 587.000 hekaara. Sa godišnjom proizvodnjom od oko 2,5 miliona tona pšenice, Srbija je na 17 mestu u Evropi i čini svega 0,5 odsto svetske proizvodnje.

Prosečan prinos u proteklom osmogodišnjem periodu iznosi 4,6 tona po kektaru, čime je genetski potencijal pšenice koji iznosi 10 tona po hektaru ostvaren sa oko 45 odsto. Godišnji izvoz pšenice iz Srbije u proseku za poslednjih osam godina iznosio je oko milion tona. Pšenica je prodavana po prosečnoj ceni od oko 160 dolara po toni.

Кrkobabić je kazao da proizvođači pšenice mogu da sačuvaju svoj kapital ako se udruže, izgrade mini silose, a zatim pšenicu prerađuju, čime će uvećati njenu vrednost.

„Umesto da pšenicu prodaju neposredno posle žetve po najnižoj ceni, poljoprivrednicima je najisplativije da je uskladište u svoje savremene silose, gde će biti razvrstana prema kvalitetu, i sačekaju decembar i januar, kada pšenica obično dostigne veću cenu i do 40 procenata! To je najefikasniji način za uspeh u borbi za kupca na sve probirljivijem svetskom tržištu“, ocenio je on i poručio da samo udruženi individualni poljoprivrednik može da razmišlja i ostvari svoju ideju o silosu i višoj fazi prerade.

Prostran je podsetio da je cena pšenice po pravilu uvek najniža u vreme žetve, i to iz dva razloga: velika je ponuda, a značajan deo poljoprivrednika, pogotovu u žitnim područjima, nema svoja odgovarajuća skladišta.

Predsednik Zadružnog saveza Srbije Radislav Jovanov je naveo da je ove godine u Vojvodini pšenica zasejana na 330.193 hektara i da je njena proizvođačka cena 21,06 dinara po kilogramu, što sa 10 odsto akumulacije (zarade) iznosi 23,17 dinara.

Iako se pominje otkupna cena od 15-16 dinara po kilogramu, neki mlinovi u Vojvodini otkupljuju pšenicu po akontnoj ceni od 17,5 dinara, što obično bude i krajnja cena, pa zato Jovanov savetuje proizvođače pšenice da je ne prodaju odmah i sačekaju bolju cenu.

Profesorka Jasna Mastilović, naučni savetnik Naučnog insituta za prehrambene tehonologije u Novom Sadu, takođe smatra da je udruživanje poljoprivrednika šansa za čuvanje kapitala i veću zaradu.

Po njenim rečima, dodatnu vrednost udružena poljoprivredna gazdinstva u oblasti proizvodnje žita mogu da ostvare izgradnjom mini skladišta za žita i otvaranjem mini pogona za prečišćavanje i ljuštenja žita, preradu žita u integralna brašna, proizvodnju gotovih smeša za pekarske proizvode, proizvodnju ekpandiranih i ekstrudiranih proizvoda, proizvodnju pahuljica od žita, proizvodnju testenine, poslastičarskih proizvoda, smrznutih testa, testanih kora i proizvoda na bazi testanih kora, proizvodnju koktel proizvoda, pekarskih proizvoda na tradicionalan način, mini pekare za proizvodnju pekarskih proizvoda sa funkcionalnim svojstvima u ishrani.

Kako je objasnila, mini skladišta – silosi za žita pri poljoprivrednim gazdinstvima ili zadrugama omogućuju da se nakon žetve rod žita adekvatno uskladišti, delimično doradi i standardizuje i plasira na tržište kao roba utvrđenog kvaliteta u trenutku kada trend cena na regionalnom i svetskom tržištu dostigne optimum za prodavca.

Računica Nacionalnog tima za preporod sela pokazuje da manji metalni silosi, kapaciteta nekoliko stotina tona, namenjeni skladištenju žita individualnih proizvođača mogu da se izgrade pri većim gazdinstvima sa značajnijim zemljišnim posedima većim od 50 hektara, orijentisanim na ratarsku proizvodnju, a njihova cena je oko 100.000 evra.

Takva skladišta vraćaju ulaganja zahvaljujući većoj dobiti koju ratari mogu da ostvare za svoj rod: ne plaćaju skladištenje komercijalnim skladištima, mogu da standardizuju uskladištenu robu i pregovaraju za višu cenu shodno kvalitetu, i da prodaju rod u trenutku kada je cena optimalna, naveo je Nacionalni tim i dodao uštede i dobit koju proizvođači mogu da ostvare skladištenjem od 500 tona iznosi najmanje 15.000 evra godišnje, što znači da bi se investicija isplatila za šest-sedam godina.

Procenjeno je da se pri zadrugama mogu izgraditi (ili rekonstruisati postojeća) skladišta koja imaju značajniji kapacitet (okvirno 10.000 tona) i instaliranu opremu za sušenje, prečišćavanje i eleviranje uskladištenog žita, a čija je cena oko milion evra.

„U oblasti skladištenja žita prostora ima i u unapređenju kapaciteta za skladištenje vlažnog kukuruza u klipu. Savremeni okrugli koševi za kukuruz za potrebe individualnih gazdinstava koštaju 5.000-10.000 evra“, naveo je Nacionalni tim i podsetio da se u Srbiji godišnje proizvede oko osam miliona tona kukuruza.

Akademik Dragan Škorić je rekao da Srbija ima dobre genetičare za žita, ali da nisu iskorišćeni svi naučni potencijali u podizanju prinosa, kao i u razvijanju ekonomski jakog sistema prerade koji će, uz izvesna ulaganja, prerađivačima žitarica uvećati zaradu.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije će za zainteresovane za ulaganja u sladištenje i preradu žita organizovati posetu uspešnim zadrugama kakva je „Mrkšićevi salaši“ u Srpskom Itebeju, koja poseduje silos kapaciteta 38.000 tona sa najsavremenijom opremom za čišćenje i sušenje žitarica.