Stečajevi u Srbiji traju i duže od 20 godina: Zašto na rešenje pojedinih predmeta čekamo decenijama?

U stečajnim postupcima u Srbiji do sada je zabeleženo ukupno 9.316 premdeta, pokazuju podaci Agencije za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) objavljeni 5. maja ove godine.

Od toga, trenutno ima 1.524 aktivna predmeta, čije je prosečno trajanje pet godina, osam meseci i osam dana.

Kada je u pitanju društvena imovina, ukupno ima 1.688 predmeta, od čega 436 aktivnih. Prosečno trajanje ovih postupaka je šest godina i četiri dana, ali je prosečno trajanje trenutno aktivnih postupaka znatno duže i trenutno je devet godina, devet meseci i 29 dana.

S druge strane, postupci vezani za privatnu imovinu rešavaju se dosta brže.

Tih predmeta ima 7.628, a trenutno je aktivno 1.088. Međutim, iako predmeta ima više, njihovo rešavanje traje znatno kraće, pa je tako prosečno trajanje dve godine, šest meseci i 22 dana, dok je prosečno trajanje aktivnih četiri godine i sedam dana.

Kada se to sve uproseči trajanje i jednih i drugih postupaka je tri godine, dva meseca i šest dana.

U Srbiji trenutno ima sedam aktivnih postupaka koji su stariji od 20 godina, dok ih ukupno ima 327 starijih od 10 godina.

Dve firme, građevinska preduzeća „Rad“ i „Rad Internacional“ najduže su u stečaju i to više od dve decenije. Naime stečajni postupak ovih firmi otvoren je 13. marta 2001. godine i još nije zaključen.

Pored njih, još dve kompanije su u stečaju od 2001. godine, a to su „JES Jugoeksport sistem JES korporacija“, koja je u postupku od 19. jula te godine i „Hidrotehnika-pomoravlje-Inženjering“ od 17. avgusta iste godine.

Peta na listi, a možda i najpoznatiji slučaj u javnosti, jesu „Robne kuće Beograd“. Ovaj predmet je aktivan od 15. maja 2002. godine.

Radnici su od tada pa sve do danas u borbi za svoja prava po osnovu minulog rada i kupljenih deonica.

Oni su održali i nekolicinu protesta u toj borbi, koja se sada potencijalno privodi kraju.

Predsednik Udruženja akcionara, deoničara, poverilaca i bivših radnika kompanije Robne kuće „Beograd“ i preduzeća RK Beograd Dragan Skakovski u februaru ove godine izjavio je da očekuje da im država za otpremnine isplati 65 evra po godini staža, odnosno ukupno oko tri miliona evra, kako je dogovoreno sa predstavnicima vlade.

Maratonski stečajni procesi vode se i u slučajevima nekadašnjih giganata kao što su Ineks intereksport i Beko.

U aktivnom stečajnom postupku trenutno se nalazi i 11 banaka, što se može videti na sajtu Agencije za osiguranje depozita.

Ovde, takođe, imamo slučajeve starije od 20, pa čak i jedan stariji od 30 godina. Naime, Kosovska banka u stečaju je od 1990. godine.

Pored nje, tu su i tri aktivna postupka iz 2002. godine, gde su čuvene državne banke Beobanka, Jugobanka i Beogradska banka.

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić za Danas navodi da ima dosta razloga za to što postupci traju dugo.

„Pre svega, država je spora u procesu određivanja stečajnog upravnika, pa se tu izgubi dragoceno vreme dok on ne dobije rešenje sa adekvatnim ovlašćenjima“, ukazuje on.

Rajić dodaje da ni sami stečajni upravnici nemaju kratke rokove u kojima moraju da obave svoj posao, odnosno utvrde stečajnu masu i vrednost imovine.

„Zbog toga je i njima u interesu da što duže obavljaju taj posao i budu plaćeni, a ne da u kratkom roku završe stečajni postupak“, napominje naš sagovornik.

On kaže da i kada to nije slučaj, postoje drugi problemi.

„I kada stečajni upravnik savesno i efikasno obavlja svoj posao, problem je često sporost drugih državnih institucija od kojih treba da dobije adekvatnu dokumentaciju vezano za firmu u stečaju, a ako ta firma ima i značajniju imovinu, netačni podaci upisani u Katastru ili kod drugih institucija najčešće zakoče ceo proces, čekaju se ispravke i slično“, objašnjava Rajić.

On podseća i da ukoliko postoje sudski sporovi koji su poverioci pokrenuli prema firmi u stečaju, upravnik mora da sačeka njihov ishod da bi okončao postupak stečaja.

„Takođe, sudovi u Srbiji su danas sporiji nego u vreme devedesetih, prosečan trgovinski, odnosno privredni spor traje od četiri do šest, a često čak i od sedam do 10 godina“, ukazuje Rajić.

On najveći problem vidi u institucijama.

„Generalno je stečaj neefikasan, jer su naše institucije među najsporijima u Evropi u postupanju u predmetima bitnim za ekonomske entitete i pravna lica“, navodi Rajić.

Kako dodaje, i uticaj korupcije je veoma prisutan.

„Često se za stečajne upravnike biraju lica preko kojih se vrše politički i razni drugi oblici nezakonitih uticaja. Čak i kada stečajni upravnici rade savesno, institucije pod ovakvim pritiskom često koče njihov rad i godinama ne donose adekvatne odluke i rešenja“, naglašava Rajić.

Advokat Ivan Simić za naš list navodi da stečajni postupak kao proces, iako zamišljen kao ravnomerno namirenje svih poverilaca, vrlo neretko postaje suprotnost sam sebi.

„Zbog toga što je nekada i interes samih stečajnih upravnika da to traje što duže, upravo iz razloga što su oni u prvom redu namirenja. Što je stečaj i imovina veća, veća je i mogućnost troškova samog stečajnog postupka, koji se pre svega ogleda u naknadi i nagradi samog stečajnog upravnika“, ukazuje on.

Simić objašnjava da treba napraviti razliku kada stečajni upravnici kao pojedinci vode stečajani postupak i kada to rade finansijske institucije.

Ipak, on priznaje da je sam postupak stečaja suviše formalan.

„Čak i kada neko ima ideju da ubrza sam stečajni postupak, ne može da ide mimo pravila postupaka. Tu imamo prvu prodaju, pa drugu prodaju, zatim procene, nekada se ide i na direktnu pogodbu, nekad na javno oglašavanje… sve zavisi od vrste stečajnog postupka i šta je imovina stečajanoj dužnika“, pojašnjava Simić.

Naš sagovornik, međutim, smatra da postupci ne traju dugo, posebno oni vezani za banke.

„Ne mogu da se složim da stečajni postupci koji traju po 20 godina, posebno ako govorimo o postupcima bivših jugoslovenskih banaka, traju predugo, čak naprotiv“, kaže Simić.

On objašnjava da su te bivše jugoslovenske banke bile „divovi“ i imale velike plasmane i da je mnogo stvari ostalo nerešeno.

„Ko sme da otpiše neko potraživanje? Niko ne bi ni trebalo, niti bi smeo to da uradi. Vrlo je teško sprovesti i zaključiti postupke za određene finansijske institucije kada imate toliko nerešenih pitanja, koja često nisu samo u okviru našeg pravnog sistema“, ukazuje Simić.

Naš sagovornik tu skreće pažnju na pitanje sukcesije.

„Još od 2001. godine postoji taj Sporazum o sukcesiji, ali nije zaživeo na teritorijama bivših jugoslovenskih republika. Hrvatski tražioci su, recimo, ostvarivali svoja prava pred sudovima u Srbiji, jer smo mi dosledno primenjivali ovaj Sporazum. Za razliku od toga, preduzeća iz Srbije nisu uspela da povrate svoju imovinu u Hrvatskoj“, podseća on.

Simić dodaje da su u Hrvatskoj čak donosili pravne akte koji su doveli do toga da se otpišu potraživanja.

„Hrvatska je to vrlo suptilno i mudro radila i ta potraživanja nikad nisu mogla da budu namirena“, kaže on.

Zbog toga, Simić naglašava da nije tačno da se u tim dugim postupcima ništa ne radi.

„Pogotovo ako govorimo o stečajima koje vode finansijske institucije to nije tačno. Problem je kada u jednoj banci koja je imala 5.000 zaposlenih i ima mnoštvo pravnih, računovodstvenih i drugih stvari koje moraju da se raspletu da bi se neki stečaj zaključio, a to sada spadne na nekih 30 ljudi koji to treba da obave“, ukazuje on.

Stečajna upravnica i bivša direktorka ALSU Ivana Matić za Danas navodi da ima i opravdanih i neopravdanih razloga za trajanje postupaka.

„Najduže traju postupci stečaja koji su agencijski, odnosno koji se odnose na društveni kapital. Kada pogledate statistiku koliko traju stečajevi kod nas sa privatnim kapitalom to je u skladu sa statistikom i prosekom u Evropi. Dakle nama kompletan prosek kvare stečajevi sa društvenim kapitalom“, ukazuje ona.

Matić naglašava da je ALSU stečjani upravnk u tim postupcima, odnosno da imenuje poverenika.

„Od troškova tih postupaka plaćaju se ‘neradnici’ Agencije. Društvena preduzeća gde je bilo najviše radnika, često ne ostvare svoja prava jer troškovi postupka budu toliki da pojedu kompletnu stečajnu masu“, navodi ona.

Matić ukazuje da su troškovi stečajnog postupka uvek najviši u postupcima koje vodi Agencija, a da za to nema opravdanja.

„Imamo jednog ‘mrtvog magarca’ koji prima pare, a koji je u isto vreme kontrolni organ sama sebi“, upozorava naša sagovornica.

Kako dodaje, u takvoj situaciji nemate kome da se žalite.

„Ako želite da se žalite na sporost postupka, morate da se žalite Agenciji, koja taj postupak i vodi“, objašnjava Matić.

Ona podseća da je i Agencija za borbu protiv korupcije dala negativno mišljenje i navela da je to koruptivna radnja.

„Ne možeš sam sebe da ocenjuješ“, ukazuje Matić.