Najugroženije profesije zbog virusa korona: Borba za egzistenciju iza statistike

„Ljudi su uplašeni, ili zaraženi, ili bez para, ili mnogi rade od kuće pa im frizura nije neophodna. Kažu – vidimo se na proleće“, počinje svoju priču Jelena Golubović, jedna od mnogih kojima je posao ugrožen. Ona ima svoj frizerski salon u Požarevcu, u kojem radi sama. Ovim poslom se bavi 14 godina, a svoj salon ima četiri godine. Navikla je na to da zimi ima manje posla, međutim, kako kaže, „ovakva godina nikada nije bila jer su prihodi od marta bili nikakvi“.

Njeno glavno pitanje je – šta i kako do proleća. Bez obzira na smanjene prihode, rashodi su i dalje tu. „Trebalo bi da plaćam kiriju od 1. do 5. u mesecu, ali još nisam skupila novac za nju. Jedan dan zaradim 1.000 dinara, drugi dan 500. Živim od onoga što zaradim za taj jedan dan. Često mi dođe samo jedna mušterija, a desi se i da vrata salona niko ne otvori. Više potrošim dok dođem do posla nego što zaradim. Ovde je cena šišanja između 500 i 700 dinara. 30.000 dinara mesečno mi treba za doprinose, knjigovođu, kiriju i komunalije. A gde je potrošni materijal, moram da zaradim i za to. Ženu koja hoće da se farba u plavo ne mogu da farbam u crno“, navodi ona.

U aprilu je država donela paket ekonomskih mera za ublažavanje poslednica krize, pa su u okviru njega mikro, malim i srednjim preduzećima isplaćene tri minimalne zarade od oko 30.000 dinara.

„Nakon toga smo za dva meseca dobili po 18.000 dinara. Odložili su nam plaćanje doprinosa. Tako sada za pet meseci imam dugovanja za doprinose, što je oko 50.000 dinara. To od januara moram da počnem da plaćam na rate, uporedo sa novim obavezama koje stižu. Svodi se na to da budemo srećni ako uspemo samo da platimo doprinose. Pa nije to radost, zašto radim onda? Imam školarca u kući, on i ja smo sami. ‘Štek’ je odavno potrošen, imam i kredit koji plaćam, nemam ideju šta da radim“, priča nam Jelena.

Bez preciznih podataka o broju otkaza

Dilema i problemi koje ona ima zajednički su ogromnom broju preduzetnika koji posluju u oblasti ugostiteljstva, turizma, transporta ljudi, trgovine na malo i veliko, osim onih koje prodaju namirnice. Ove grane privrede su prethodnih meseci bile najpogođenije pandemijom virusa korona, pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje.

Istovremeno, iz Nacionalne službe za zapošljavanje ističu da od 2009. godine, kada je zvanično prestala da važi obaveza prijavljivanja svakog slobodnog radnog mesta, ne raspolažu podacima o ukupnoj potražnji na tržištu rada. Ne postoje pouzdani podaci ni o tome koliko ljudi je izgubilo radna mesta od marta. Stvaran broj otpuštenih teško je utvrditi i zbog toga što rad na crno uvek ostaje ispod radara.

Krajem novembra iz NALED-a je saopšteno da je prvi talas pandemije doveo do otpuštanja oko 200.000 ljudi ili osam odsto zaposlenih u Srbiji. Ministarstvo za rad je to demantovalo i navelo da je, prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, od početka pandemije do novembra bez posla ostalo 44.105 radnika. Bivši ministar za rad Zoran Đorđević je čak tvrdio kako nema skoka u broju otkaza uprkos pandemiji, već naprotiv – da je „zabeleženo skoro 7.000 novozaposlenih u odnosu na prošlu godinu”.

Sajt za zapošljavanje Poslovi Infostud sproveo je jedno od istraživanja u aprilu, u kojem se navodi da je do potpune obustave zapošljavanja došlo u turizmu, ugostiteljstvu, kontakt i biznis centrima, gde se ujedno dogodio i najveći broj otpuštanja.

„U martu i aprilu, za vreme vanrednog stanja, tržište rada je maltene stalo. Oglasi poslodavaca su opali za 75 odsto. Svi prodajni objekti gde nije u pitanju prodaja namirnica su pretrpeli štetu. Od marta do danas turizam i ugostiteljstvo su najugroženiji. U maju je tržište rada krenulo da se oporavlja, ponovo su oglasi počeli da se pojavljuju. I tokom jula je sve išlo normalnim tokom, sve dok broj zaraženih nije počeo da raste. Ovo je ujedno i prva godina da nije bilo toliko posla na primorju u zemljama regiona”, podseća Miloš Turinski iz Infostuda.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić kaže da je teško identifikovati sve koji su pogođeni. „Jasno je da su to, pored najugroženijih, i industrija zabave, pozorišta, bioskopi, kultura sveukupno, industrija sporta… Kad su u pitanju slavlja, pogođeni su, na primer, saloni koji izdaju venčanice. Pogođeni su i poljoprivredni proizvođači zat0o što slabije rade restorani, nema toliko slavlja, nema dočeka Nove godine, pa neće biti ni tražnje za jagnjadima, ovcama i svinjama”, objašnjava Arsić.

Izdašna, ali i neselektivna pomoć države

Država je primenila dosta mehanizama da bi ublažila posledice krize po privredu, a to su isplata minimalnih zarada, odlaganje poreskih obaveza, odobravanje garantovanih kredita i kredita Fonda za razvoj. Pomoć je bila izdašna, navodi Arsić, ali i neselektivna.

„Da je pomoć bila više fokusirana, država bi potrošila manje sredstava u toku ove godine, pa bi deo tih sredstava mogla da koristi da pomogne privredi bar u prvoj polovini naredne godine. U prethodnom periodu godine država je pomogla više od milion radnika, sada bi mogla, recimo, njih 100.000 do 120.000. Kriza je takva da mora da pogodi neke ljude, a država jednostavno nema toliko sredstava da zaštiti sve“, napominje profesor.

U međuvremenu, Vlada Srbije je početkom decembra usvojila novu Uredbu kojom je predviđena još jedna minimalna zarada, ograničena na zaposlene u ugostiteljstvu, hotelijerstvu, turističkim i rent-a-kar agencijama. Ali u ugostiteljstvu, na primer, veliki je broj neprijavljenih radnika, a minimalna zarada će biti uplaćena samo za one koji imaju ugovor o radu.

Arsić smatra da nova Uredba Vlade može makar da odloži otkaze u delatnostima kojima je namenjena, onim najugroženijim, ali da će u drugim delatnostima dolaziti do otkaza.

„To su često ljudi sa najmanje radnog iskustva, oni koji su na povremenim i povremenim poslovima, a pogotovo oni koji rade na crno. Trebalo je predvideti pomoć za te ljude, u različitim delatnostima. Mislim da će se na regularnom tržištu rada nakon okončanja pandemije broj izgubljenih radnih mesta meriti desetinima hiljada, ali nikako stotinama hiljada, neće biti masovnih otkaza. Argument u prilog tome je što je privredna aktivnost pre ovog poslednjeg talasa pandemije bila slična kao u istom periodu prethodne godine”, navodi profesor Arsić.

On zaključuje da je Srbija na krupnom planu očuvala dosta radnih mesta, „ali da je to mnogo koštalo, pa kao rezultat imamo veliki fiskalni deficit i javni dug”.

Zajedničko za većinu zemalja u svetu je da su kratkoročno ugroženi transport ljudi, ugostiteljstvo i turizam, a pogođene su i one delatnosti u kojima se proizvode trajna potrošna dobra i investiciona dobra, na primer automobili, bela tehnika, ili oprema za industriju. Ljudi sada manje kupuju ono što im nije neophodno za preživljavanje.

Arsić ističe da su, na primer, u SAD mere pomoći bile fokusirane na građane, a ne na preduzeća. „Oko 30 miliona ljudi u Americi je izgubilo posao u jednom trenutku. Kada, recimo, neki restoran prestane da radi, svi dobiju otkaze, ali dobiju pomoć države direktno kao fizička lica, a kada restoran počne da radi ljudi se vrate na posao”, kaže Arsić.

On navodi i da su države imale različite modele pomoći, ali da je ona uglavnom bila u vidu minimalnih zarada. „S tim što je u većini zemalja ona bila selektivnija nego u Srbiji. Delatnosti koje nisu imale pad prihoda – farmaceutska industrija, industrija hrane, telekomunikacije, informaciona tehnologija nisu dobijali pomoć. Kod nas jesu”, naglašava Arsić.

Potencijalna rešenja: Prekvalifikacija, dokvalifikacija, nova državna pomoć

Za one koji su izgubili posao ili će ga tek izgubiti, ukoliko ne postoji način da rade u struci, jedno od rešenja moglo bi da bude prekvalifikacija ili dokvalifikacija za radna mesta koja su u Srbiji tradicionalno u deficitu. Profesor Arsić naglašava da bi država mogla ljudima da olakša sticanje onih znanja koja se traže.

„U to spadaju, na primer, razne vrste informatičkih obuka. Ali neće se svi baviti time. Potrebno je da država ljudima pomogne da steknu ona zanatska znanja koja se sada traže, a kojih nema dovoljno. Tamo su zarade relativno dobre”, poručuje Arsić.

Ističe da je vrlo važno prilagođavanje obrazovanja novoj radnoj snazi. „Neophodno je da škole ne nastavljaju s obrazovanjem istih kadrova po inerciji decenijama, zato što nastavnici i profesori znaju samo to da predaju. Država mora da usmerava i uslovljava škole da počnu da obrazuju radnike za poslove koji su traženi. Drugi deo prilagođavanja može da se ostvari kroz državne programe dokvalifikacije i prekvalifikacije, kao i obuke”, predlaže profesor.

Otpis dugova – za preduzetnike najbolje, za državu najteže rešenje

Neminovno je da će ova kriza pogoditi mnoga radna mesta, i ona u najugroženijim delatnostima, ali i u onima koja se ne posmatraju tako. Iza statistike o otkazima ili smenjenom obimu posla stoje ljudske sudbine. Poput sudbine Jelene Golubović i mnogih drugih.

„Naravno da bi i meni i mojim kolegama položaj olakšao otpis dugova prema državi. Da bih stavila salon u mirovanje prethodno bih morala te dugove da izmirim, a sada to ne mogu da uradim. Ako zatvorim svoj frizerski salon, šta sam radila ove četiri godine, i šta sam radila ceo život, zašto sam se školovala za to? Imam 35 godina i ne mogu više da radim u tuđem salonu za 25.000 dinara, neprijavljena, nikad više“, izričita je ona.

Kako kaže, jedino što može da „prelomi” je da nađe drugi siguran posao, ali u Požarevcu je to teško. „I ovo će da prođe, ali treba naći strategiju kako da se preživi svaki dan. Sve što radim, radim prvo za svoje dete, pa za sebe. Kad dođem kući, prvo što me sin pita je: ’Mama, jesi li mi kupila sličice?’. Dokle god mogu da kupim sličice, preživeću. Kad ne budem ni sličice mogla da kupim, onda će da bude problem. I kad dođe trenutak da bude sve normalno, ko zna koliko ćemo morati da radimo samo da bismo pokrili troškove. Ali vredi pokušati”, završava Jelena.

Pandemijska kriza nas je pogodila zdravstveno, egzistencijalno i psihološki. Neko je tokom nje izgubio život, a neko posao. Kada se stvari tako postave, ovo za posao i ne izgleda tako strašno. Ali jeste.

Kada odjednom nemate za svakodnevne troškove i pristojan život, a kamoli da platite račune i porez, tlo pod nogama je potpuno poljuljano. Loša vest je da država ne može da pomogne svima. Dobre vesti su vakcina i to što postoje načini da se profesije i ljudi prilagode neizbežnim promenama, ali uz sopstveni angažman i, neizostavno, reakciju države.

Zanimanja koja su tražena uprkos pandemiji

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje navode da su tokom 2020. godine, i pored krize, u poslovima koje podrazumevaju niži stepen obrazovanja, poslodavci iskazali najveće potrebe za manipulantima u proizvodnji kablova i provodnika, komunalnim higijeničarima, šivačima tekstila, pomoćnim građevinskim radnicima i pakerima.

Kada su u pitanju srednji nivoi obrazovanja, traže se prodavci, šivači konfekcije, elektrozavarivači, građevinski tehničari, mašinski tehničari – kontrolori kvaliteta, mašinski tehničari – konstruktori, ekonomski tehničari, livci čeličnog liva, zavarivači gasom – specijalisti.

U višem i visokom nivou obrazovanja najtraženija zanimanja su fizioterapeuti, komercijalisti, menadžeri, vaspitači predškolske dece, mašinski inženjeri, strukovni vaspitači, strukovni ekonomisti, diplomirani inženjeri građevinarstva, diplomirani ekonomisti, diplomirani mašinski inženjeri/master inženjeri mašinstva, diplomirani pravnici/master pravnici, tehnolozi prerade mesa i ribe – specijalisti, specijalisti pedijatrije, naučni istraživači elektroenergetike, doktori ekonomskih nauka i doktori tehničkih nauka za elektrotehniku.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Budućnost poslova posle korone: Koje profesije će pretrpeti najveće promene posle pandemije i kako se najefikasnije prilagoditi novim okolnostima na tržištu rada”, koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.