Naklon njegovom visočanstvu tržištu

Deni Rodrik, profesor na Harvardu i verovatno najbolji politički ekonomista moje generacije, nedavno je napisao u svom blogu da je taj koledž proglasio poslednje tri decenije dobom Miltona Fridmana. Prema njegovom mišljenju, dolazak na vlast Ronalda Regana, Margaret Tačer i Deng Ksjaopinga predstavlja veliki napredak u ljudskim slobodama. Ja kažem „da“, i „ne“, tom predlogu. Fridman se držao pet principa: 1)snažna antiinflatorna monetarna politika; 2) vlada koja razume da je agent naroda, a ne delilac pomoći i koristi; 3) vlada koja se ne meša u poslovne operacije građana; 4)vlada koja se ne meša u živote građana; 5)optimistično verovanje u ono što slobodna diskusija i politička demokratija mogu da učine da ubede narode da prihvate principe od jedan do četiri. Regan nije postigao uspeh u tačkama dva i četiri, dok je prvi princip prihvatio po automatizmu – antiinflatorna politika Pola Volkera tokom osamdesetih užasnula je mnoge Reganove bliske saradnike. Margaret Tačer nije ostvarila četvrti princip dok Deng nije uspeo da ostvari nijedan od pet zahteva, izuzetak bio mogao da bude treći princip. Ne znamo koji je bio željeni set ekonomskih aranžmana za ostvarivanje sistema „socijalizma sa kineskim karakteristikama“, a kako izgleda, nije znao ni on.
Međutim, kažem „da“ delu predloga da se jedan period razvoja proglasi dobom Fridmana jer samo set Fridmanovih principa samouvereno nudio objašnjenja i govorio nam kako da promenimo svet. Ipak, ponudio bih još jedan set principa jer verujem da Fridmanovi principi u krajnjoj liniji ne daju ono što obećavaju. Moji principi krenuli bi od opažanja da je tržišna ekonomija i slobodna i demokratska društva izgrađeni na veoma starom temelju ljudske društvenosti, komunikacije i međusobne zavisnosti. Taj temelj imao je dovoljno teških perioda funkcionisanja i kada su ljudska društva imala 60 članova, deset na osmi manje nego sadašnje globalno društvo od šest milijardi članova. Zato bi moji principi bili razvijeni na osnovu starog zapažanja Karla Polanjija da logika tržišne razmene stvara značajan pritisak na taj temelj. Tržište rada tera ljude da se sele tamo gde mogu najviše da zarade, po cenu da postanu stranci u nekoj zemlji. Tržište za robu široke potrošnje čini lestvice ljudskog statusa proizvodom usmerenosti ka tržišnim silama pre nego rezultatom socijalnih normi i pogleda na pravdu. Ova kritika tržišta je, naravno, jednostrana. Na kraju krajeva, drugi aranžmani za alociranje rada uključuju više dominacije i osećaja stranosti nego tržište rada, koje ljudima nudi mogućnosti, a ne ograničenja. Slično tome, „socijalne norme“ i „pogledi na distributivnu pravdu“ obično favorizuju onog ko ima najveće koplje ili koji može da ubedi ostale da povinovanje najmoćnijem predstavlja i povinovanje Bogu. Tržišni aranžmani imaju veću meritokratičnu komponentu nego njihove alternative i mogu da ohrabre pozitivno preduzetništvo čime olakšavaju da živite dobro radeći dobre stvari.
Distribucija ekonomskog bogatstva koju je stvorila tržišna ekonomija ne uklapa se u svačiju koncepciju pravednog i najboljeg. Pravedno ili ne, imamo više poverenja u korektnost i ispravnost političkih odluka koje su doneli demokratski izabrani predstavnici nego u odluke donete kao neočekivane posledice tržišnih procesa. Verujemo da bi vlade trebalo da igraju snažnu ulogu u upravljanju tržištem kako bi izbegle velike krize, redistribuirajući prihode kako bi proizvele veće socijalno bogatstvo i sprečavajući besmisleno industrijsko strukturiranje stvoreno ćudim i navikama koje opterećuju umove finansijera.
Zaista, postoji konzervativni argument u korist socijal-demokratskih principa. Socijalna demokratija posle Drugog svetskog rata stvorila je najbogatija i najpravednija društva koja je svet ikada video. Možete se žaliti da su redistribucija i industrijska politika bili ekonomski neefikasni, ali ne i da su bili nepopularni. Čini se kao sigurna tvrdnja da stabilne politike ere posle Drugog svetskog rata puno duguju koegzistenciji brzorastućih, dinamičnih tržišnih ekonomija i socijaldemokratskih politika. Fridman bi rekao da je, imajući u vidu stanje sveta u 1975. godini, korak u pravcu njegovih principa bio veliki napredak. Kada razmišljam o energetskoj politici Džimija Kartera, Arturu Skargilu na čelu sindikata britanskih rudara i kulturnoj revoluciji Mao Cedunga, teško mi je da se ne saglasim sa Fridmanom o svetu iz sredine sedamdesetih. Ali tu bih povukao crtu: dok je korak u Fridmanovom smeru bio veoma pozitivan tokom prethodne generacije, dobici od daljeg koračanja u tom smeru daleko su manje izvesni.