Naše banke (ni)su prodale svoju imovinu u BiH, Hrvatskoj…

Povodom pilot presude Evropskog suda za ljudska prava kojom se Srbiji daje rok od šest meseci, po pravosnažnosti presude, da isplati staru deviznu štednju državljaninu BiH Sakibu Šahdanoviću, štediši Invest banke Tuzla, kao i svim drugim štedišama u njegovom položaju, a na način na koji je to učinila sa štednjom državljana Srbije, Vlada u Beogradu je odlučila da u zakonskom roku od tri meseca, zajedno sa Slovenijom, Sudu podnese žalbu. Srbija će, kao i Slovenija, ostati pri stavu da problem stare devizne štednje nastao među državama sukcesorima bivše SFRJ treba rešavati na teritorijalnom principu, kako su ove dve države već učinile, a u žalbi će, kako je u sredu rekao ministar finansija Srbije Mlađan Dinkić, insistirati i na tome da bankama sa sedištem u Srbiji nije omogućeno da prodaju svoju imovinu ostalu na teritoriji bivših republika SFRJ.

Prema podacima Agencije za osiguranje depozita Srbije iz 2010. godine, kojima raspolaže Danas, jedno od otvorenih pitanja u stečaju Jugobanke bilo je regulisanje nepokretnosti koje ta banka poseduje u bivšim republikama SFRJ. Poseban problem bile su nepokretnosti Jugobanke u Republici Hrvatskoj „koja je putem zakonskih propisa prenela ove nekretnine u svoje vlasništvo ili su prometovane, pa se nalaze u vlasništvu drugih pravnih lica“.

Tada je, dakle pre dve godine, bio neizvestan i uspeh i način prodaje nekretnina Invest banke u Republici Sloveniji po presudi koja je doneta još 1995. godine. I pet poslovnih prostora ove banke u Hrvatskoj ukupne površine 1.250 kvadrata, delilo je sudbinu poslovnog prostora Jugobanke u toj državi, odnosno Republika Hrvatska se na te nekretnine uknjižila kao vlasnik. „Bez ikakvog pravnog osnova“, ocenjivala je Agencija za osiguranje depozita uz napomenu da vodi sudski postupak za povraćaj ovih nekretnina.

Pravni status imovine poslovnih banaka u stečaju na teritoriji bivših jugoslovenskih republika biće još jedan pokazatelj implementacije Sporazuma o sukcesiji bivše SFRJ koji će ogoliti istinsku spremnost država sukcesora da reše pitanja od velikog interesa njihovih građana i iznenadiće mnoge kao prava mera normalizacije odnosa među njima. Na sreću, ova su pitanja sada stigla na dnevni red Evropskog suda za ljudska prava, a taj Sud u slučaju stare devizne štednje nije prihvatio uveravanja država sukcesora da su se od ratifikacije Sporazuma o sukcesiji dogovarale u najboljoj veri, ali do dogovora nisu došle.