Našim životima upravlja tajkunsko mafijaška mreža

Na terenu, tri do četiri takve ekipe međusobno su suprotstavljene, ali svaka misli da ima pravo na naše živote – kaže u razgovoru za Danas Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije i finansijska forenzičarka. Ona na pitanje da li je reč o tajkunima, odgovara da ih mi tako zovemo, ali da je to daleko šira lepeza kvaziekonomske elite.  Ona u čeličnom zagrljaju drži političku kvazielitu, koja pak za svog mandata stvara neke male „tajkunčiće“, ograničenog trajanja. Ali, ovi u vrhu piramide traju mnogo duže.

 Ko čini vrh tajkunske elite?

 Ja bih rekla da je ona inostrano-domaća kombinacija. Tu spadaju oni koji su u senci, koji se pojavljuju u 24 privatizacije na jedan ili drugi način, kao savetnici, konsultatnti, oni koji daju kapital ili oni koji se u nekom momentu predstavljaju kao vlasnici kapitala. Ali, često oni koji se izjašnjavaju kao vlasnici, zapravo su samo istureni pioni pravih vlasnika.

 Da li zbog toga još uvek nisu rešeni predmeti sa liste od 24 sporne privatizacije?

 Nekako je taj spisak izveštaja koje je sačinila Verica Barać, zahvaljujući ne Delegaciji EU u Beogradu, već Evropskoj komisiji, postao sinonim za korupciju. Lista je zapravo duža, uključuje i novih 45 izveštaja Saveta, ali i mnoge druge predmete. Ja sam  potpuno sigurna da je u te slučajeve jednostavno ući, i priznajem da sam naivno verovala da će ova garniture, pošto u njih nije bila direktno uključena, imati dovoljno političke kuraži i volje da ih rasvetli. Mnogo je teže kada je odgovoran neko ko je levo ili desno uz vas, kao na primer, Demokratskoj stranci, mada će i ona kad tad to morati da uradi zbog sebe, i čini se da će imati i priliku za to.

Zašto onda nije završeno?

 Na samo da nije završeno, nego je i Agencija za privatizaciju na volšeban način  zatvorena kako bi se sprečile dalje priče. Duboko verujem da nema prihvatljivog razloga da se ta 24 predmeta ne reše. Ali, neke su istrage u potrpunosti dovedene do kraja, a ti predmeti se i dalje nalaze u predistražnim, istražnim ili nekim čudnim fazama. Mi u Savetu stalno insistiramo da tužilaštvo donese konačnu odluku, jer je i odluka da u nekom slučaju nema dokaza ili elelmenata korupcije, nešto što će sud budućnosti oceniti. Međutim, određeni predmeti čekaju u fiokama, jer nema čak ni kuraži da se kaže A ili B. I o tome će sud budućnosti imati šta da kaže. 

U takvu vrstu predmeta spadaju Luka Beograd, C market, Sartid, Beopetrol…

 U tim predmetima ima toliko puno dokumenatcije, da sve može da se rasvetli. Jedan od modela kako se manipuliše, jeste međunarodna pravna pomoć, kada vi tražite podatke od drugih država, ali im pišete sa željom da vam nikada ne odgovore. Tako se ili dopis formuliše nemušto, ili se namerno pogreši adresa, i onda ide priča kako organi drugih zemalja neće da nam pomognu. A u većini slučajeva, Gordijev čvor se nalazi ovde, ali volje nema, jedan po jedan će zastarevati i to će biti „poželjno rešenje“. Podršku takvim očekivanjima imaju i u rasturenom pravosuđu kakvo je naše, jer ako imaju kuraži da nešto i iznesu, pa to treba da stigne do suda, onda kreće nova mašinerija. Pogledajte u kakvu se lakrdiju pretvorilo suđenje Miškoviću kao i sama presuda, a tek se očekuje zaplet na apelacionom sudu. Ali, i o njihovim presudama sud budućnosti će imati poslednju reč.

 Šta je veći problem, sud, tužilaštvo, sprega?

 Mislim da je svuda problem. Mi nemamo nezavisno pravosuđe, nemamo nezavisno tužilaštvo. Čak i u Ustavu piše da je tužilaštvo samostalno, ali ne piše nezavisno. A mi smo tužilaštvu dali da void istragu, i ono za to mora biti nezavisno. Napravljena je prava rašomonijada od reforme pravosuđa, sada smo to potpunoi obesmislili, tako da imamo pravosuđe koje nije nezavisno I koje je potpuno rastureno. Nemaju svoj nezavistan budžet pa i jedne i druge guši dnevna politika i kvazipolitički interesi.
 

Tako se i desila Savamala?

 Kod Savamale postoji i treća karika. Policija. Znamo da ona nije reagovala. I postoji još jedan segment užasa, a to je da istragu na početku nije vodilo tužilaštvo, nego premijer, koji sve to tumači na krajnje neprimeren I pristrasan način. Tome se dodaje i ovo što se dogodilo jednom od svedoka, koji je preminuo na VMA. Čak i ako je sve prioizviod nesrećnih okolnosti, najnesrećnije je to da ministar koji u tehničkoj vladi rukovodi resorom zdravstva, saopštava nešto a da od događaja nije prošlo pet minuta. Kao da ga je on negovao. Da smo mi normalna zemlja, svako iz vlasti ko je samo i zucnuo bilo šta o Savamali, morao bi da podnese ostavku. Tačno je i da su sada svi u tehničkom mandatu, pa nemaju ni šta da podnesu, ali način na koji su reagovali je sprdnja sa pravnom državom, i sprdnja sa našim životima. A jednostavno je – ako imaš rešenje o rušenju, možeš regularno da rušiš, ako nemaš, šta si to radio? I još mandatar dozvoljava sebi da ceni da li je bilo sa namerom ili lošom voljom. To je igra sa našim životima, juče Savamala, danas moj ili vaš stan, moj ili vaš život, šta im pre zasmeta.

 Ako je tako jednostavno, zašto se dogodio čitav niz tih incidentnih situacija i onakva zbrka u izjavama nakon što je javnost reagovala?

 Za mene je Savamala predstava koja je trebalo da skrene pažnju sa onoga što se dešavalo u izbornoj noći – da li je laž ili istina da su se prepravljali zapisnici, šta se desilo. Trebalo je da budemo srećni što nije bilo nereda. Ja sam tako doživela taj slučaj, a šire, on je trebalo da skrene pažnju i sa drugih pitanja – ima li ugovora sa Arapima, šta je u ugovoru sa Er Srbijom, Aerodromom, starim I novim ugovorima sa Železarom, oranicama po Vojvodini… Mi imamo situaciju da jedna afera ide za drugom i mi više ne znamo o kojoj da pričamo.

 Verujete li da će na kraju biti jasno ko je i zašto to radio. Koliko je pravda u Srbiji dostupna?

 To je relativno. Nekima jeste dostupna, zato što vlast to hoće, nekima nije, jer neće. Mi smo iz Saveta po nekim predmetima iz 24 privatizacije, podnosili krivične prijave, npr protiv bivših ministara za Štedionicu. Nemamo pojma kako se završila ni ta, niti mnoge naše druge krivične prijave. A za tri minuta je bila procesuirana prijava koja je podneta protiv Saveta, odnosno uručena predsedavajućem Miroslavu Milićeviću vezana za naš izveštaj o DIPOS-u Tako se njihovo ekspresno zakazivalo, dok je sudbina naših prijava nepoznata. Znači, pravda je dostižna samo za one koje izabere politička kvazielita. Evo još jednog primera. Ja sam bila praćena nekoliko meseci, o tome sam obavestila policiju, ukazivala šta se dešava i gde. U to vreme, radila sam puno napolju, mislila sam da će to biti moj beg od užasa u kome sam se našla, ali baš kada sam doputovala iz Egipta, napadnuta sam na Zelenom vencu, gde postoji sijaset kamera, a opet, ne može da se utvrdi ko su napadači.

 Imate li vi neka saznanja o tome ko vas je napao?

 Što se mene tiče, jasno mi je da su me napali oni koji me nisu zaštitili. To je država i oni koji je predstavljaju. Bilo ko drugi da me je napao, bio bi otkriven. A mene i danas prate, i opet se ne zna ko.

 Da li ste mogli da pretpostavite toliko pritisak?

 Ne. Nisam mogla da pretpostavim da će oni koje sam obučavala tako da reaguju ali strah od gubitka posla pojeo je profesionalizam.

 Nedavno ste izjavili da je jedan od vaših najvećih poraza istraga oko kiparskih para. A tu je gotovo nemoguće doći do podataka, mi smo pokušavali da otvorimo tu priču i naišli smo na zid ćutanja.

 Meni je Kipar jasan. Očekujem da prođe dovoljan broj godina da mirno mogu da objavim knjigu. I Kipar i 24 privatizacije, koje sada više služe za neka unutarpolitička razračunavanja, čemu pomaže ovako razgrađen i urušen pravni sistem u kome strada i ono malo institucija koje smo nekako uspeli da izgradimo. Najstrašnije je to što su se na nivou države, društva i pojedinca, izgubila pitanja šta je poštenje, moral, čast.

 Postoji li šansa da se kao društvo izvučemo iz tog urušenog sustema?

 Ja duboko verujem da da. Duboko verujem u građansko društvo, u  snagu građanskih ubeđenja i verujem da je umesto ovog antisistema u kome živimo moguće izgraditi sustem u kome je svako spreman da preuzme odgovornost. Sigurna sam da od Srbije može da se napravi pristojna država. Da nije tako, ne bih se uporno ovde vraćala.
 

Pored svih diploma…
– Pored svih univerzitetskih i doktorskih diploma o kojima se govorilo, tabloidima je nedavno meta bila baš vaša. Zašto?
– Mislim da su oni u polumraku nekog kafanskog dima umislili da sam ja ista kao i oni, da nemam diplomu, kako mi to volimo da kažemo- njihove službe su im to dojavile. Ja koja najverovatnije imam najviše sertifikata i koja sam  stekla diversifikaciju velikog i raznovrsnog znanja, doživela sam da me ti polupismeni prozivaju. Ali to je život. NJima je bilo važno da kažu da sam ja ništa, i da je onda i sve što sam našla i videla – ništa. Ako prozivam premijera i direktno njega optužujem za napad koji mi se desio, onda je reakcija njegovog privatnog lutkarskog pozorišta logična. Da me je napao neko jači i kvalifikovaniji, ja bih se branila, ali od napada onih na nivou lutke nisam htela. Sa napadima će se nastaviti jer se izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije teško vare. Misle da će za njih biti bolje ako se pozovu na to da ja nisam ekonomista, pa kao ne znam ništa, ali valja podsetiti da je jednu od najvećih nagrada iz forenzičkog računovodstva dobio čovek inženjer elektrotehnike, i uopšte, da su najčuveniji forenzičari koje se uz to bave i revizijom I računovodstvom, iz najrazličitijih oblasti, od inženjera do doktora, najmanje ih je ekonomista. Ali za to treba širina a privatno lutkarsko pozorište je nema. Ima silu I bahatost koju podržava kvazipolitička elita.