Naslednicima vraćena tek trećina oduzetih oranica

I mada se u odnosu na drugu vrstu imovine, zemlja najsporije vraća, ipak, činjenica je da ovo nije prva restitucija poljoprivrednog zemljišta, koje je oduzimano počev od 1945. godine. Ali pitanje koje je javno, još pre par godina, postavio Jan Kišgeci nekadašnji profesor Univerziteta u Novom Sadu i ministar poljoprivrede u Vladi SRJ (od 1991. do 1994. godine), ali i autor Zakona o državnom zemljištu iz 1992. godine glasi: ako je 1991. godine tadašnja politička vlast imala smelosti da vrati zemlju bivšim vlasnicima, zašto se restitucija zemljišta po novom Zakonu sprovodi tako sporo?

– Kada je reč o državnom zemljištu, tu ima dosta problema s obzirom na to da se to zemljište izdaje u zakup, na duži rok. Bilo bi dobro da se prvo završi restitucija, ali kako vidimo to sada ide veoma sporo. Podsetiću da je 1992. godine vraćeno 150.000 hektara zemlje, oduzete po osnovu agrarne reforme i konfiskacije. Sad taj proces ide sporo, ne znam zbog čega, mada moram priznati da ima i nekih nedorečenosti, s obzirom na to da ima dosta zemljišta koje je nekada bilo zadružno, a ušlo je u državnu svojinu. Prema našim računicama, ne bi trebali da ima više od 250.000 do 300.000 hektara državnog zemljišta, mada zvanični podaci govore da je reč o 600.000 hektara. To je uglavnom zadružna imovina – objašnjava za Danas Kišgeci.

Prema njegovim rečima, geneza nastanka društvene, odnosno državne, zemlje u Srbiji može se podeliti na četiri glavne faze. Prva faza obuhvata period od 1945. godine, kada državna, odnosno društvena, svojina nastaje sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja, kao i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Po tom osnovu u zemljišni fond je samo sa područja Vojvodine uneto 668.000 hektara. Druga faza dešava se 1947. godine kada je poljoprivredno zemljište konfiskacijom preneto u društvenu svojinu i to po propisima o obavezama otkupa poljoprivrednih proizvoda. Po tom osnovu u društvenu svojinu preneto je oko 21.500 hektara. Ta zemlja je vraćena bivšim vlasnicima 1991. godine. Treća faza počinje 1953. godine kada je po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu otkupljeno i dodeljeno poljoprivrednim organizacijama 101.700 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Ta zemlja je vraćena 1991. godine. Četvrta faza agrarne reforme u vreme komunizma obuhvata period od 1954. godine, kada je obradivo poljoprivredno zemljište uvećavano uglavnom kupovinom od privatnog sektora. Na taj način je zemljište u društvenoj svojini povećano za oko 300.000 hektara. Ova kategorija zemljišta je posle 1992. godine mogla biti predmet dokapitalizacije ili prodaje.

Redosled poteza

– Državno zemljište ne treba prodavati pre sprovedene restitucije u kojoj se potražuje manje od 100.000 hektara. Uveren sam da se, ako postoji politička volja za to, posao vraćanja zemlje naslednicima može završiti za godinu dana. Nesporno je da zemljište koje ima bivšeg vlasnika treba da se vrati. Ne treba se toga plašiti niti misliti da nema dovoljno zemlje. Naprotiv, zemlje će i nakon restitucije ostati dovoljno i za državu – tvrdi Jan Kišgeci, nekadašnji profesor Univerziteta u Novom Sadu i ministar poljoprivrede u Vadi Savezne Republike Jugoslavije.