Navala za tužbe protiv banaka

U presudi se navodi da u ugovoru nije navedeno koji su to stvarni troškovi i zašto se vezuju za iznos kredita. Zbog toga, prema tumačenju suda, klijentu nije poznat mehanizam po kome se dobija iznos tih troškova što je dovodi u neravnopravan položaj.

Zanimljivo je i da sudija u obrazloženju ističe da je klijent dobio na potpis tipski unapred pripremljen i odštampan ugovor na čiji sadržaj nije mogao da utiče. Sud navodi da je narušeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja koje je prema Zakonu o obligacionim odnosima osnovno načelo koje štiti slabiju stranu u ugovorima. Takođe, sud je mišljenja da kamata obuhvata cenu usluge i da je neopravdano da banka naplaćuje i dodatne pravne usluge, kao na primer troškove obrade kredita.

Nakon ove presude sadašnji i bivši dužnici (jer ovo ne zastareva) mogli bi da od banaka na sudu potraže više od 100 miliona evra koliko se procenjuje da su banke u poslednjih 15-ak godina naplatile na ime troškova za obradu kredita. Prema tumačenju nekih pravnika ovome bi se mogle dodati i naknade za praćenje kredita, naknade za prevremenu otplatu… Osim toga, pravo na povraćaj bi mogli imati svi, i fizička i pravna lica, bez obzira na vrstu kredita koji su podigli.

Ovim povodom oglasilo se i Udruženje banaka Srbije koje tvrdi da je ništavost odredbe o naplati naknade troškova za obradu kredita utvrđena samo u tom jednom konkretnom slučaju koji se ne primenjuje na sve ostale slične slučajeve.

„Ovo potvrđuje i pravosnažna presuda Višeg suda u Jagodini od 05. decembra 2017. godine u istovrsnom predmetu spora koja presuđuje nešto potpuno suprotno i potvrđuje pravo banke na naplatu naknade ovih troškova“, navodi se u saopštenju UBS.

Za razliku od dve presude Višeg suda u Somboru, osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu koji su presudili na osnovu člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima koji kaže da klijent ima obavezu da plati samo kamatu, UBS se poziva na član 1066 u kom se navodi da se „ugovorom o kreditu utvrđuje se iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita“ gde UBS ističe da su ovi troškovi deo uslova davanja kredita.

Oni još napominju da se ovom presudom „stvara pravna nesigurnost kod rešavanja ovih slučajeva, stvara negativna klima prema bankama i podstiču nerealna očekivanja. Sve ovde navedeno bi moglo da ima za posledicu značajan negativan uticaj na stanje finansijske stabilnosti a time i privredni razvoj zemlje ukoliko se gore opisani stav prihvati kao obavezujući za sve slučajeve istog tipa“.

Iako se UBS poziva na odluku Višeg suda u Jagodini pravni stručnjaci ocenjuju ovu presudu anomalijom koja će verovatno biti ispravljena s obzirom na presudu po hijerarhiji višeg Apelacionog suda.

Jelisaveta Vasilić, nekadašnji sudija Višeg privrednog suda očekuje da će doći do upodobljavanja ove presude suda u Jagodini presudi Apelacionog suda.

„Ukoliko ta presuda nije pravosnažna sud će u narednoj instanci presuditi u skladu sa presudom Apelacionog suda. Ukoliko je pravosnažna doći će do ponavljanja postupka. Kod nas sudske presude nisu izvor prava, ali se uvek gleda šta kaže viši sud i sudije tako i postupaju“, objašnjava Vasilić.

Ona podseća da je Vrhovni privredni sud još 1990-ih doneo presudu da banka nema pravo na proviziju, osim ako nije pružila neke specijalne usluge.

„Odobravanje kredita je osnovni posao banke i tu nema ništa specijalno da bi se naplatila posebna provizija. Takođe banka ne može da naplati ni proviziju kao procenat iznosa kredita jer može da naplati troškove koje je stvarno imala“, objašnjava Jelisaveta Vasilić.

Ovo potvrđuje i Denis Perinčić, predsednik Republičke unije potrošača, koji smatra da svi troškovi banke treba da budu sadržani u kamati i da se posebnim iskazivanjem uvećavaju cene kredita na nezakonit način.

Stranu klijenata banaka podupire i dopis Narodne banke Srbije iz jula prošle godine kojim poziva banke „da u narednom periodu razmotre potrebu usklađivanja unutrašnjih akata kojima se uređuju naknade i troškovi kako bi ste u tom smislu obezbedili zaključivanje i primenu ugovora o kreditima u skladu sa propisima“. U istom dopisu NBS kaže da određivanje naknade u procentualnom iznosu vrednosti kredita dovodi do toga „da za istovrsni bankarski proizvod, odnosno uslugu, korisnici plaćaju naknadu različite visine (pri čemu banka zapravo ima potpuno iste troškove, što znači da visina naknade ne predstavlja odraz stvarnih troškova pružanja usluge)“.

Tome treba dodati i odluku Vrhovnog kasacionog suda iz 2000. godine koji je nezakonitim proglasio ugovor o kreditu po kom je klijent pored kamatne stope morao mesečno da plaća i „mesečne troškove“ od 3,5 odsto sa istim obrazloženjem, da banka ima pravo da naplati samo kamatu.

Ono na šta Udruženje banaka skreće pažnju kod zamerke da se troškovi obrade kredita naplaćuju procentualno je da je to kod nas višedecenijska praksa kao i da je to slučaj u svim zemljama u okruženju.

U udruženju potrošača Efektiva su izračunali da su banke naplatile više od 100 miliona evra za troškove obrade kredita, a da je samo 50 miliona evra naplaćeno kod stambenih kredita.

„Imamo veliko interesovanje klijenata za tužbe protiv banaka po ovom osnovu. Prekjuče smo imali više od 170 zahteva, a juče pre podne je stiglo više od 150 mejlova sa zahtevima za podnošenje tužbi“, kaže Dejan Gavrilović, predsednik ovog udruženja dodajući da očekuje da će banke ukinuti troškove za obradu kredita.