NBS poziva na “zdravorazumsku” primenu pravnog stava VKS o troškovima obrade kredita

“Kao i 2018. godine, nakon donošenja Pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, sada se ponovo nakon donošenja dopune tog stava koristi jedna rečenica iz obrazloženja ne bi li se našao neki osnov za nastavak sporova.

Tada je to bila rečenica banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, što je u praksi dovodilo do apsurdnih zahteva da banka dokazuje specifikaciju i strukturu tih troškova. Sada kada je VKS doneo dopunu pravnog stava u kojem je izričito naveo da je ta rečenica pogrešno protumačena, koristi se deo obrazloženja gde se navodi da ovaj dopunjen stav ne utiče na sporove ako se zahtev za utvrđivanje ništavosti temelji na tvrdnji da su troškovi kredita naplaćeni u dvostrukom iznosu zadržavanjem jednokratnog nominalnog iznosa iz odobrenog kredita i njihovim istovremenim uračunavanjem u efektivnu kamatnu stopu.

U vezi sa tumačenjima ove rečenice, više puta iznetim u javnosti, koje se bazira na stavu da je banka dva puta naplatila naknadu ako je zadržala iznos naknade iz odobrenog kredita i uračunala taj iznos u efektivnu kamatnu stopu – ukazujemo da je to potpuno netačno, a što se matematički može proveriti. To tvrdimo kao institucija koja je ovlašćeni predlagač Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga kojim je definisana i regulisana efektivna kamatna stopa i kao institucija koja je donela propis kojim se uređuje način obračuna efektivne kamatne stope.

Pokazaćemo to i na primeru. Ako se odobrava kredit u iznosu od 100.000 dinara, a ugovorena je jednokratna kreditna naknada dva odsto od tog iznosa, postoje dve mogućnosti koje su po svom materijalnom efektu apsolutno iste. Prva je da banka isplati celokupan iznos od 100.000 dinara, a da klijent nakon toga plati banci 2.000 dinara na ime naknade, iz sredstava koje je dobio od banke ili iz nekih drugih. Druga mogućnost, je da se skrate te dve radnje (da se prebiju potraživanja banke u vidu naknade, i korisnika u vidu iznosa odobrenog kredita) i da banka zadrži iznos od 2.000 dinara, ako klijent tako izabere. U oba slučaja nema nikakve dvostruke naknade. Naime, naplata ni naknade, ali ni redovne kamate ni glavnice, ne vrši se kroz efektivnu kamatnu stopu. Prosto, naplata obaveza po kreditu se ne vrši kroz bilo kakvu kamatnu stopu pa ni efektivnu kamatnu stopu, nego se vrši kroz rate kredita i jednokratna plaćanja naknada i troškova. Za razliku od nominalne kamatne stope koja služi da se obračuna iznos kamate, i to tako što se tokom otplate kredita ta kamatna stopa primenjuje na preostali iznos duga (koji se pritom stalno smanjuje pa je zato udeo kamate u rati kredita vremenom sve manji), efektivna kamatna stopa nije obračunska kategorija, ona ne služi da se obračuna iznos kamate, naknada i sl. Dok se nominalna kamatna stope upotrebljava da bi se utvrdio iznos kamate, efektivna kamatna stopa se dobija od već utvrđenih novčanih tokova (iznosa glavnice, ukupnog iznosa kamate, iznosa svih naknada i troškova i sl.) koji se diskontuju, na neto sadašnju vrednost. Dakle, efektivna kamatna stopa je informativna stopa, koja služi da uporedi ukupne jednokratne i buduće novčane prilive i odlive, svodeći ih sve na neto (saldo priliva i odliva) sadašnju vrednost. Zato važi da ta stopa najvernije odražava ukupnu cenu kredita i zato je propisano da se prilikom oglašavanja efektivna kamatna stopa prikazuje uočljivije od drugih podataka o kreditu.

Takođe, matematički se može utvrditi i da je tvrdnja da se na plaćenu naknadu vrši obračun kamate – neistina. Kamata se obračunava na odobren iznos kredita, a na klijentu je da odluči da li će iz tog iznosa ili iz nekih drugih sredstava platiti jednokratnu naknadu.

Kada je reč o paušalnoj tvrdnji da je evidentno da zaštita korisnika finansijskih usluga postoji samo deklarativno, Narodna banka Srbije ukazuje da je u najmanju ruku neukusno da bivši funkcioneri koji su bili nadležni za zaštitu konkurencije, uključujući i bankarski sektor, a za koje nam nije poznato da su uspešno sproveli bilo koji postupak prema bankama, sada komentarišu rezultate Narodne banke Srbije u oblasti zaštite korisnika. Narodna banka Srbije je samo u prethodne tri godine u postupcima po pritužbama donela 22 rešenja kojima je bankama izrečena novčana kazna, 22 rešenja kojima je bankama naloženo otklanjanje nepravilnosti i istovremeno izrečena novčana kazna i 6 rešenja kojima je utvrđena i zabranjena nepoštena poslovna praksa i ugovaranje nepravičnih ugovornih odredbi. U više desetina slučajeva banke su otklanjale nepravilnost nakon donošenja nalaza, pa nije bilo potrebno donositi rešenja, a u stotinama slučajeva nepravilnost je otklonjena u toku postupka. Kada je reč o kontrolnim postupcima, u poslednje dve godine upućeno je 6 pismenih opomena i izrečeno 5 novčanih kazni. Pored toga, Narodna banka Srbije je uputila bankama desetine cirkulara kojima je ukazala na koji način banke treba da primenjuju pojedine odredbe propisa kojima su uređene finansijske usluge. Nažalost, budući da postoji opšti trend zloupotrebe prava koji se promoviše od onih koji zarađuju od masovnih sporova, Narodna banka Srbije ne može da objavi sadržinu svojih rešenja, nalaza i drugih dokumenata putem kojih prema bankama preduzima korektivne mere.

Zabrinjava i to što bivši nosioci javnih funkcija nadležni za zaštitu konkurencije ne mogu da prepoznaju šta je relevantno tržište bankarskih usluga, pa tako ne razumeju da Narodna banka Srbije nije učesnik na bankarskom tržištu. Narodna banka Srbije ne pruža ni građanima ni privredi bilo koje bankarske usluge, dok na deviznom tržištu učestvuje kao monetarna vlast, jer kupovinu i prodaju deviza na tom tržištu koristi kao jedan od monetarnih instrumenata za održavanje relativne stabilnosti kursa dinara. Narodna banka Srbije, takođe u ulozi monetarne vlasti koristi (reverzne) repo aukcije hartija od vrednosti kako bi uticala na likvidnost bankarskog sektora, a ne da bi se nadmetala sa bankama na tržištu.

Moramo da se osvrnemo i na nepotpune informacije kada je reč o uporednoj sudskoj praksi u vezi sa kreditnim naknadama. S tim u vezi, ukazujemo da je Savezni vrhovni sud Nemačke utvrdio da je jednokratna procesna bankarska naknada nedozvoljena, ali ne zato što banka nije dokazala o kojim troškovima je reč, odnosno njihov iznos i strukturu, i ne zato što je naknada dvostruko naplaćena zadržavanjem iznosa i njegovim uračunavanjem u efektivnu kamatnu stopu – nego zato što po mišljenju ovog suda cena za kapital mora da zavisi od ročnosti kredita, što kod jednokratne naknade nije slučaj. Naime, ovaj sud je definiciju ugovora o kreditu iz Nemačkog građanskog zakonika (koji se ipak delimično razlikuje od domaćeg Zakona o obligacionim odnosima) drugačije tumačio u odnosu na naš Vrhovni kasacioni sud i iz toga izveo prethodno naveden zaključak. Važno je istaći, da je nemački sud priznao da promena sudske prakse u vezi s ovim pitanjem dovodi do retroaktivnosti, pa je zato ograničio zahtev za povraćaj naknade na period od tri godine od dana kada je naknada plaćena, dok naš vrhovni sud nije našao za shodno da ograniči retroaktivnost domaće sudske prakse. Zanimljivo je da je nemački sud ipak dozvolio ugovaranje procenih bankarskih naknada u slučaju državne banke KfW, uz obrazloženje da ova banka daje kredite pod boljim uslovima od tržišnih, pa zato može da naplati troškove, iako se time ne dira u razloge zbog kojih je taj sud našao da je procesna naknada po sebi nedozvoljena. Pritom, namerno se preskaču odluke vrhovnih sudova Češke, i posebno Austrije, iako je naše građansko pravo više zasnovano na austrijskom, nego na nemačkom. Vrhovni sudovi ovih država doneli su potpuno drugačije presude, kojima su nedvosmisleno potvrdili pravo banaka da naplaćuju kreditne naknade i troškove.

Kada je reč o presudi suda pravde EU u objedinjenom postupku u slučajevima C-224/19 i C-259/19, iako ovo nije format u kojem je moguće na adekvatan način opisati stavove tog suda, potrebno je da najpre ukažemo da postoje brojne razlike u odnosu između domaćeg i španskog zakonodavstva, pri čemu se u domaćoj sudskoj praksi presude uopšte ne zasnivaju na nepravičnosti ugovorne odredbe o naknadama, već na načelima obligacionog prava. Pritom, sam sud pravde je u toj presudi posebno ukazao na specifičnost španskog propisa kojim je implementirana evropska direktiva o nepravičnim ugovornim odredbama (93/13). U svakom slučaju u toj presudi se navodi da ugovorna odredba ugovora o kreditu sklopljenog između potrošača i finansijske institucije kojom se potrošaču nalaže plaćanje naknade za obradu može stvoriti na štetu potrošača znatniju neravnotežu u pravima i obavezama ugovornih strana, kad finansijska institucija ne dokaže da ta naknada odgovara stvarno pruženim uslugama. Međutim, ako se imaju u vidu prethodne presude ovog suda kao što je to u slučaju C-621/17 – reč odgovara ne znači da iznos naknade mora da bude jednak troškovima u svakom pojedinačnom slučaju, nego da naknada predstavlja protivčinidbu za stvarno pružene usluge, odnosno aktivnosti banke.

U svakom slučaju, nigde u uporednoj praksi nije zauzet stav da su troškovi kredita naplaćeni u dvostrukom iznosu, ako je zadržan jednokratni nominalni iznos iz odobrenog kredita i istovremeno uračunat u efektivnu kamatnu stopu. Razlog zašto ovakvog stava nema uporedno posmatrano je jednostavan – zato što je apsurdan”, navodi NBS.