Ne bi tako i ne bi dobro

Povrh svega, uvukao se u poslodavce i bankare neki strah. Manje od „visokog“, koji preti (iako nema brkove). Znaju oni da to visoki samo „tvrdi pazar“(politički). Namestilo mu se. Odavno se čeka objedinjeni „Robin Hud i Eliot Nes“ (srpska varijanta). Pa što da ne iskoristi „vetar u leđa“. Naravno, dobro zna vicepremijer da bez ekonomije i poslodavaca, nema ni politike, ni vlasti. Malo zapreti, pa popusti. Oni što su bili prvi na tapetu, odu u zaborav, dođu sledeći. Važno je da se drži tenzija i da narod veruje.

Gora pretnja su (ne)zavisni mediji. Oni mogu sve za pare. Svi su kriminalci i lopovi, kad „poslodavac“ naredi, i dok se drugačije ne dokaže. Šta vredi i da se dokaže, kad čoveka „opljunu“ u novinama, firma stane ili tavori, bankarima „drhti“ ruka kad dele pare. Došlo do neviđenog paradoksa. Plaše se i bankari u privatnim bankama kome će dati pare. Ali ne od svojih gazda i organa upravljanja, već od medija i državnih organa. Šta, bre, briga državu ko kome i po kojim uslovima daje pare. Ako nije utajio državne poreze i takse. Ili ako je privatnik nekome dao (poklonio) svoje lične pare. Država neka juri one što nisu platili poreze i „peru pare“ i svoje službenike ako su uzeli pare. Koristeći državni i/ili partijski monopol i poziciju.

Dakle, država mora svoje poslodavce da drži kao malo vode na dlanu. Posebno ako su „ekonomski multiplikatori“ i imaju mnogo zaposlenih. Da se umeša u „nevidljivu ruku tržišta“ i pomogne. Jer ako oni potonu, a imaju šansu za oporavak i dalji život, daleko će više potonuti njihovi zaposleni i država. (Naravno, podrazumeva se da nema amnestije za krivična dela i utaju poreza).

Taj strahoviti nedostatak „filinga“ za privredu i muke preduzetnika svih vrsta, vidimo i ovih dana kod odobravanja subvencionisanih kredita za likvidnost i TOS (trajna obrtna sredstva). Vlada shvatila da su kamatne stope previsoke a uslovi obezbeđenja nedostižni za većinu privrednika, pa prihvatila da subvencioniše kamate, najveće banke prihvatile da uđu u projekat, pa se došlo do „savršenih“ uslova – kamatna stopa 3,5 odsto, rok 18 meseci (poček pet i otplata u 13 mesečnih rata), meko obezbeđenje (menice i jemstvo pravnog lica za manje i hipoteka za veće iznose).

I bi tako, i bi dobro. U najavi. U realizaciji, ne bi tako i ne bi dobro. Da li zbog one narečene preplašenosti, ili opravdanog straha od rizičnih plasmana, banke potpisnice sporazuma, krenule od „š„, umesto od „a“. Prioritetno dobijaju oni koji već imaju. I para i hipoteke. Neki „ladno“ mogu da pare oroče i zarade. Veća aktivna od pasivne kamate. Iako je intencija vlade bila da pomogne onima kojima je pomoć neophodna. Da kupe inpute, proizvedu i prodaju. Da ne propadnu. Oni, njihovi zaposleni i privreda u celini.

Bilo bi dobro da neko iz vlasti hitno pogleda ko dobija „subvencionisane“ a koga odbijaju. Da posle ne bude kasno. Jer, ako ova akcija vlade ne pokrene nelikvidne, „slabe i nemoćne“, naravno uz uslov da imaju tržišne šanse, „džaba smo krečili“.