Ne pristaju na robovski položaj

Naravno da nemaju, materijalno-socijalni položaj, te društveni statusa radnika i radništva u Srbiji, unisona je procena svih poznavalaca ove problematike, nikada nije bio gori od davne 1853, kad je u Kragujevcu osnovana Topolivnica, prvo pravo industrijsko preduzeće u Srbiji i na Balkanu. Čak i tadašnji radnici, zabeleženo je u hronikama, bili su kud i kamo u boljem položaju, a imali su i neuporedivo bolji društveni status, jer su u tadašnjoj agrarnoj Srbiji bili svojevrsna avangarda…

Ravno 164 godine docnije, radnici u Srbiji i Kragujevcu su gotovo u potpunosti obespravljeni i svedeni na lumpen-proletere, kojima razno-razne agencije za iznajmljivanje radne snage uz potpunu saglasnost države trguju, odnosno iznajmljuju ih na lizing kao da su stvari i pritom ih bezobzirno eksploatišu. Uz prećutnu saglasnost države prepušteni ćudima domaćih „biznismena“ i inostranih poslodavaca (kompanija Jura, Fori tekstile i drugi), gde ih neretko disciplinuju i primenom takvih vaspitnih mera, kao što su nošenje pelena, psihofizičko zlostavljanje i slično.

Da li sve ovo znači da će radnici Kragujevca, u kojem su svojevremeno organizovane najveće radničke demonstracije u Srbiji („Crveni barjak“ 1876. i čuveni tromesečni oružarski protesti iz 1996. godine), ponovo da se pobune i uskoro masovno izađu na ulice? Za sada, takvih nagoveštaja nema, najpre zbog toga što golemo radničko nezadovoljstvo nema ko da artikuliše. Javna je, naime, tajna da su vodeći srpski sindikati neorganizovani i slabašni i da o radničkim nedaćama govore uglavnom deklarativno, i to vodeći računa da se ne zamere tamo gde ne treba.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije u Kragujevcu Jugoslav Ristić slaže se sa konstatacijom da 1. maj 2017. godine radnici dočekuju sa nagomilanim nezadovoljstvom. Zarade su nedovoljne za preživljavanje, stopa nezaposlenosti je enormno visoka, dok su nesigurnost radnog mesta i potpuna besperspektivnost, osećanja koja, prema njegovim rečima, dele ogromna većina radnika. Samo još poneko neprivatizovano društveno preduzeće, napominje, predstavlja oazu dostojanstvenog rada. Većina radnika u Srbiji, međutim, smatra naš sagovornik, danas ovo stanje smatra kao neminovnost, zato i ne čudi nedovoljan odziv na Prvomajski protest.

– Kragujevac, deindustrijalizovani grad, u kojem pristojan posao možete da nađete samo preko vladajuće partije, živi svoje najgore dane. Od nekada 60.000 industrijskih radnika, preostalo je nešto više od 7.000. Još veću neizvesnost unosi isticanje ugovora države sa Fijatom u 2018. godini. Radnici u Kragujevcu imaju samo plan da prežive.

Ističe, pritom, da nas pobune radnika i radnica, kao ovih dana u kompaniji Fori tekstile (bivša Zastava tapacirnica – prim. Z. R.) možda uvodi u buduća dešavanja. Više bunta nego organizovanih akcija…

Stečaj, namerno izazvan u Metal sistemima odgovara jedino, tvrdi sagovornik Danasa, stečajnom upravniku i onima koji iz Beograda sa njime upravljaju. Nekada moćna Zastavina fabrika „21. oktobar“, dodaje, tavori, dok moćnici ne odluče da okončaju deindustrijalizaciju u Srbiji i stanovništvo pretvore u primitivne proizvođače hrane, sve po projektovanom modelu. Zastava inpro polako nestaje nakon prodaje najprofitabilnijeg dela za mizernu cenu. Radnici, invalidi, gaje nadu u spas, ali ne verujemo u milost za njih.

– Siromaštvo koje je postalo sastavni deo radničkog života u Kragujevcu, jeste možda i poslednja tačka nade, jer radnički Kragujevac nikada u istoriji nije pristao na robovski položaj, poručuje Ristić.

Opasnost od eksplozije nezadovoljstva

Kako se govori u u sindikalnim i radničkim krugovima, nikako ne mora da znači da će radnici jad, bedu i poniženje da trpe zauvek. Nezadovoljstvo radnika koje se gomila iz dana u dan i u Kragujevcu i u Srbiji, jednom će morati da eksplodira, kao ono na Preobraženje 1996 , kada su na hiljade kragujevačkih oružara izašli na ulice, boreći se, bez podrške prestoničkih sindikalnih centrala, za svoja prava, ali i protiv tiranije tadašnjeg Miloševićevog režima. Taj oružarski protest trasirao je put potonjim građanskim demonstracija u Srbiji, koji su označili početak kraja Miloševićeve tiranije.