„U firmi u kojoj radim, a bavi se obezbeđenjem, radnici primaju minimalac i u okviru te ‘plate’ JEDAN dinar na ime toplog obroka mesečno“. Ovim rečima prokomentarisao je čitalac tekst portala N1 koji se odnosio na pravo radnika na minimalcu na topli obrok i regres.
Drugi je naveo da za ishranu od poslodavca prima naknadu od 20 dinara – opet mesečno. Odredba Zakona o radu je jasna: poslodavac mora zaposlenom da plati naknadu za topli obrok ukoliko mu nije obezbedio ishranu na radnom mestu. Problem je samo što ni taj isti zakon, niti bilo koji drugi propis, nije precizirao – koliko na ime te naknade mora da mu isplati. I da li je, onda, plaćanje samo jednog dinara na ime toplog obroka za mesec dana u skladu sa zakonom ili, ipak – nije?
Neki zaposleni ne dobijaju ni dinar za topli obrok. Neki dobijaju dinar, pet ili 20 dinara za mesec dana. Zaposlenima u državnoj upravi se računa da je topli obrok „uračunat“ u koeficijent, pa čak i kad rade za minimalac. Tetkice u školama, i ne samo one, podnele su tužbe ne bi li dobile svoje naknade za topli obrok, o čemu je N1 već izveštavao.
Brojni su primeri gde poslodavac uskraćuje radnicima naknadu za ishranu, a sindikati kažu da, kada je o ovoj naknadi reč – privatni sektor ipak „stoji“ bolje od javnog.
„Pravo na naknadu za ishranu pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu, samim tim što se pojavljuje na poslu“, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo.
Međutim, visina tog prava nije nigde određena, što je kako dodaje – „naravno izvor neverovatnih zloupotreba“.
“Poslodavac apsolutno mora da isplaćuje zaposlenima naknadu za topli obrok, ukoliko nije sam obezbedio ishranu zaposlenima u toku rada. Ova naknada mora biti jasno vidljiva i ona nije deo zarade prema Zakonu o radu jer se zarada sastoji iz tri jasno određena elementa – osnovne zarade, zarade za radni učinak i uvećane zarade”, objašnjava Mario Reljanović.
Kad se plaća, kad se ne plaća
Naknada za ishranu u toku rada spada u naknadu troškova zaposlenog za vreme rada.
“Ovi troškovi se pretpostavljaju i ne moraju se posebno dokazivati, dakle ovo pravo postoji kod svakog zaposlenog koji ostvaruje rad (ne postoji za vreme bolovanja, godišnjeg odmora i drugih vrsta plaćenog i neplaćenog odsustva sa rada). Novac koji zaposleni na ovaj način prima ima karakter zarade (na njega se plaćaju porezi i doprinosi) što potencijalno može da unese zabunu, ali generalno je moje mišljenje da – onako kako je regulisano – ne bi smelo da dođe do bilo kakvog pogrešnog tumačenja: naknada za ishranu nije deo zarade i ne može biti deo bilo kakvog „koeficijenta“, jer se takav koeficijent računa na osnovu parametara rada (kvalifikacije, vrste posla, dužina trajanja i rezultata rada) a ovo pravo pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu samim tim što se pojavljuje na poslu”, ističe Reljanović.
Ova vrsta naknade se u evidenciji zarade – takozvanom isplatnom listiću koji poslodavac uvek mora da dostavi zaposlenom a iz kojeg se vide obračun i struktura zarade za mesec za koji je dobio zaradu – mora posebno izdvojiti, ne može spadati u osnovnu zaradu i ne može biti obuhvaćena nekim opštim koeficijentom.
“Nažalost, posebni zakoni koji regulišu javni sektor i zarade u javnom sektoru zamaglili su razlikovanje koje je veoma jasno u Zakonu o radu, pa tako Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru poznaje neka specifična rešenja koja efektivno mogu ograničiti pravo na ovu naknadu, na način koji je suprotan međunarodnim standardima rada. To je čini se i osnovni izvor nedoumica koje se javljaju u praksi i fakitčkog ukidanja ovog prava pojedinim zaposlenim u javnom sektoru”, pojašnjava Reljanović.
Kod privatnika bolje
Ranka Savić, predsednica Asocijalcije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS ističe da je, kada je reč o isplati naknade za topli obrok mnogo bolja situacija u privatnom u odnosu na javni sektor.
“Neuporedivo je bolja situacija u privatnom sektoru, pogotovo tamo gde postoje organizovani sidnikati. Jer se u tom slučaju kroz kolektivni ugovor i pregovaranje određuje visina regresa i toplog obroka i svih nadoknada. Mi to ne prepuštamo slučaju, nego u kolektivni ugovor ugrađujemo te odredbe i tačno se izračuna koje su minimalne potrebe da bi radnik imao minimalan obrok tokom rada”, kaže Ranka Savić za portal N1.
Na pitanje koliko konkretno iznosi minimalni topli obrok, odgovara da – iznos varira.
“Sve zavisi, ali neki minimum je 300 dinara. Dešava se i da u privatnom sektoru ima toga da je topli obrok jedan dinar – i toga ima, a sve zavisi od kompanije i stanja u kome se nalazi kompanija sa kojom se pregovara – što ona bolje stoji, lakše se dolazi do primerenog toplog obroka”, navodi ona.
Država da odredi minimum
ASNS je, dodaje, upitio zahtev vladi da se utvrdi minimalni iznos toplog obroka.
“Ne možete ovako da ostavite – kad je nejasna situacija dešavaju se ovakve stvari – treba da odredite da je minimalni topli obrok na primer 200 dinara dnevno, a poslodavac može dati i 500 dinara, ako se sindikati za to izbore. Ali, država beži od regulisanja te materije, jer bi bili potrebni milioni da bi se ova naknada isplatila u javnom sektoru i državnoj upravi”, napominje sagovornica portala N1.
“Zaposleni u javnoj upravi i javnom sektoru nemaju topli obrok i regres nego im se to samo knjigovodstveno predstavlja kroz koeficijent, što je takođe kršenje zakona”, ističe Savić.
Krši li se zakon
Mario Reljanović ističe da, formalnopravno gledano, poslodavac nije ograničen donjim iznosom koji će isplatiti po osnovu naknade za topli obrok.
“Faktički bi međutim sud u potencijalnom radnom sporu za naknadu štete mogao da proceni (putem ekonomskog veštačenja) kolike su realne (minimalne) potrebe zaposlenog da se hrani u toku rada i na osnovu toga da obaveže poslodavca da uskladi taj iznos sa stvarnim stanjem, odnosno da nadoknadi zaposlenom svu štetu koju je načinio u prethodne tri godine od trenutka utuženja, isplaćujući razliku između troškova koje je utvrdio sud i isplaćenog iznosa koji je ustanovio poslodavac”, navodi Reljanović.
Ovo, dodaje, proističe iz toga što je pravo na naknadu za ishranu u toku rada funkcionalno povezano sa obavljanjem rada kod poslodavca.
“Tako da je poslodavac dužan da iznos naknade utvrdi u skladu sa pretpostavljenim stvarnim troškovima zaposlenog na minimalnom racionalnom nivou, ne može se očekivati od poslodavca da u tom smislu prati preferencije u ishrani zaposlenih”, kaže sagovornik portala N1.
Poslodavci ovu svoju obavezu ignorišu pod izgovorom formalizma, navodi Reljanović dodajući da se rukovode time što “nema zakonskog minimuma, pa je svaki iznos dozvoljen”.
Oklevaju da tuže poslodavca
“A zaposleni se retko odlučuju da tuže iz ovog razloga jer su svesni da bi ostali nezaštićeni pred poslodavcem i da bi verovatno dobili ovaj spor za naknadu štete pred sudom, ali bi istovremeno izgubili zaposlenje – ovo je neka sasvim druga priča o neefikasnosti sistema zaštite radnika u Srbiji. Zbog toga nema neke naročite sudske prakse, da su zaposleni tužili u situacijama kada poslodavac isplaćuje simboličan i nedovoljan iznos ove naknade”, ističe Reljanović.
Međutim, dodaje – ukoliko poslodavac uopšte isplaćuje zaradu, kao i kada dođe do nezakonitog otkaza a poslodavac duguje primanja zaposlenom, ova vrsta potraživanja ponekad je deo šireg tužbenog zahteva zaposlenog prema poslodavcu – „jer zaposleni koji je otpušten više nema šta da izgubi“.
„Ista je logika ako radi a ne prima zaradu. I tada su zaposleni značajno smeliji – i tu uglavnom sudovi staju na stranu zaposlenih, odnosno određuju neku minimalnu cenu ishrane u toku rada koju je poslodavac morao da isplati”, navodi Reljanović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
