Nema jedinstvenog recepta za uspeh

 Iako nije svim državama dat tako opsežan spisak zadataka, činjenica je da su usvajanjem novih pravila Evropske unije (2010. godine) propisani određeni kriterijumi za svaku od njenih članica. Ilustracije radi, osvrt na Italiju sadrži preporuke u vezi sa efikasnošću javne administracije, borbom protiv korupcije, funkcionisanjem bankarskog sektora, tržištem rada, školama, poreskim sistemom, kao i sa uspostavljanjem veće transparentnosti u domenu pružanja usluga i infrastrukturi. Jasno je da bi evropske zemlje trebalo, bez odlaganja, da sprovedu duboke reforme. Niska produktivnost i hronično visoka stopa nezaposlenosti dokaz su da njihove ekonomije zahtevaju korenit preobražaj. Mada navedeni zaključak predstavlja snažan argument za reformu, nije dovoljno osloniti se isključivo na to prilikom osmišljavanja delotvornih planova za ekonomski oporavak. Izrada strategije za promene zahteva rešavanje dva problema, od kojih se prvi odnosi na svrhu. Naime, uspešna društva se umnogome razlikuju. Neka od njih se temelje na nejednakosti, dok je u drugima na snazi princip egalitarizma. Pojedina se mogu opisati kao „država blagostanja“, dok je u drugima manja briga za građane. Takođe, ima sistema čiju okosnicu čini široka lepeza kolektivnih ugovora, dok se u nekima takve metode uopšte ne primenju. Da bi naglasili manjkavost jedinstvenog recepta za uspeh, akademski krugovi koriste termin „varijeteti kapitalizma“.

Ali, ako postoje različiti modeli država, postavlja se pitanje šta bi trebalo da budu prioriteti prilikom sprovođenja reformi? Međunarodne organizacije navode da je u većini slučajeva moguće da država unapredi ekonomsku delotvornost bez izmene osnovnog ekonomskog obrasca. Na primer, često postoji dovoljno manevarskog prostora za pravičniju raspodelu prihoda uz smanjenje budžetskih troškova, ili za zaključivanje kolektivnih ugovora uz uvažavanje interesa ljudi koji nemaju posao. Stoga, nacionalni modeli ekonomskog razvoja mogu da budu reformisani uz očuvanje postojećih praksi. Ipak, odgovor nije tako jednostavan, imajući u vidu činjenicu da su mnoge države ne samo neefikasne već i nedosledne. Na primer, pretvaraju se da su globalne žile kucavice ali ne dočekuju rado strance, što je sprečilo Japan da devedesetih godina postane svetski finansijski centar, ili se nadaju da će razviti ekonomiju baziranu na znanju ali ne vole akademsku slobodu. Takva nedoslednost neretko predstavlja glavnu prepreku razvoju. S druge strane, uspeh koji su SAD ostvarile kao rasadnik pronalazaka temelji se na visokom nivou doslednosti pokazane u brojnim domenima, od obrazovanja i imigracije, do poreskog sistema i tržišta rada. Dakle, reforme koje se sprovode u cilju postizanja ekonomskog rasta ne samo da podrazumevaju zamenu nedelotvornih shema onima koje su efikasnije, već i suočavanje s teškim izborima, koji, u suštini, predstavljaju politički poduhvat, pa nijedna međunarodna organizacija ne savetuje da se takve metode pominju biračima.

Drugi problem u vezi sa osmišljavanjem strukturne reforme odnosi se na izbor strategije. Kao što je ukazao ekonomista Deni Rodrik, uobičajene analize uglavnom se svode na listu poželjnih reformi, ali se pritom vladama ne sugeriše u kojem domenu treba da počnu. Bojažljivi lideri najpre pokušavaju da reše politički bezazlenija pitanja, dok se oni hrabriji bez odlaganja suočavaju s izazovima, ali ne postoji garancija da će bilo koji od navedenih pristupa doneti očekivani rezultat. Dakle, čak i naizgled racionalna strategija, koja podrazumeva da se najpre ispravljaju najveće greške, ne mora u svim slučajevima da bude prikladna.

Autor je profesor ekonomije na Univertzitetu Pariz-Dofin i direktor Ekonomsko-političkog saveta francuskog premijera