Kad god se razgovara o ekonomskoj krizi, analogije sa Velikom depresijom nikada nisu daleko. U poslednjem izdanju „Svetskih ekonomskih izgleda“, Međunarodni monetarni fond eksplicitno proučava analogiju, ne samo sa aspekta kolapsa finansijskog poverenja, već i sa aspekta snažnog pada globalne trgovine i industrijske aktivnosti.
Uopšte, istorija, bolje nego ekonomska teorija, nudi putokaz za tumačenje veoma iznenađujućih i nepredvidivih događaja. Gotovo svako korišćenje analogije s depresijom uzima 1929. godinu kao tačku poređenja. Međutim, dve potpuno različite patologije su se manifestovale tokom Velike depresije. Svaka je zahtevala posebne dijagnoze i različite lekove.
Prva i najpoznatija patologija bio je pad berze u oktobru 1929. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Ni u jednoj drugoj zemlji nije došlo do panike na berzi sličnog obima, najviše zbog toga što nijedna zemlja nije iskusila euforičan rast cena koji je uvukao veliki broj Amerikanaca u finansijsku spekulaciju. Druga patologija bila je odlučujuća u pretvaranju loše recesije u Veliku depresiju. Serija bankarskih panika potekla je iz centralne Evrope u leto 1931. godine i proširila finansijsku zarazu na Veliku Britaniju, potom na SAD i Francusku i na kraju na ceo svet. Panika iz 1929. godine dominirala je svim analizama depresije zbog dva posebna razloga. Prvo, niko nije uspeo da pruži zadovoljavajuće objašnjenje racionalnog uzroka kolapsa berze iz oktobra 1929. godine, s obzirom na to da su učesnici na berzi reagovali na specifičnu novinsku vest. Zato pad berze predstavlja intelektualnu zagonetku i ekonomisti mogu da izgrade reputaciju pokušavajući da nađu inovativna objašnjenja. Pojedini ljudi zaključuju da su tržišta jednostavno iracionalna. Drugi nastoje da izgrade komplikovane modele, prema kojima su investitori mogli da predvide Depresiju, ili razmišljaju o verovatnoći protekcionističkih reakcija u drugim zemljama prema američkom zakonu o tarifama, iako tada još nije bio finalizovan. Drugi razlog zbog kojeg je 1929. popularna među akademskim i političkim analitičarima, jeste to što pruža jasan motiv za preduzimanje pojedinih mera. Kejnsijanci su bili u mogućnosti da demonstriraju kako fiskalni stimulans može da stabilizuje očekivanja na tržištu i tako obezbedi ukupni okvir poverenja. Monetaristi pričaju alternativnu, ali paralelnu priču o tome kako stabilni monetarni rast onemogućava radikalne poremećaje.
Kolaps iz 1929. godine nema očigledan uzrok, već dva veoma moguća rešenja. Evropska bankarska nesreća iz 1931. godine bila je potpuno drugačija. Niko neće dobiti akademsko priznanje za pronalaženje inovativnih objašnjenja njenog uzroka: kolapsi su bili rezultat finansijske slabosti u zemljama gde su loše politike stvorile hiper inflaciju, koja je uništila bilanse stanja banka. Unutrašnja ranjivost stvorila je povećanu izloženost političkim šokovima, tako da su razmirice o centralnoj evropskoj carinskoj uniji i o ratnim odštetama bile dovoljne da sruše kulu od karata. Međutim, popravljanje štete bilo je teško. Za razliku od 1929. godine, nisu postojali (niti ih ima sada) jasni makroekonomski odgovori na finansijske poremećaje.
Pojedini čuveni makroekonomisti, uključujući Larija Samersa, aktuelnog glavnog ekonomskog mozga Obamine administracije, pokušavali su da umanje ulogu nestabilnosti finansijskog sektora u izazivanju depresije. Odgovori, ako i postoje, leže u sporom i bolnom čišćenju bilansa, kao i u mikroekonomskom restrukturiranju, koje ne može biti prosto nametnuto odozgo od sveznajućeg planera već zahteva od mnogih kompanija i pojedinaca da promene svoj izgled i ponašanje. Unapređenje regulacije i supervizije, iako je dobra ideja, bolje odgovara za izbegavanje budućih kriza nego za bavljenje posledicama katastrofe koja se pojavila. Posledica duge akademske i popularne diskusije o krizi 1929. godine, jeste to što ljudi očekuju da moraju da postoje laki odgovori. Međutim, kolaps Liman bradersa u septembru 2008. godine bio je sličan događajima iz 1931. godine i veoma podsećao na svet ekonomija u depresiji. Kolapsi austrijskih i nemačkih banaka ne bi povukli ceo svet iz recesije u depresiju da su te zemlje jednostavno bile izolovane ili samoograničene ekonomije. Međutim, one su izgradile svoje ekonomije na pozajmljenom novcu, pre svega iz Amerike, u drugoj polovini dvadesetih godina. Ta zavisnost je slična načinu na koji je novac iz zemalja u razvoju, najviše iz Azije, stizao u Ameriku u toku ove decenije, kada se očigledno ekonomsko čudo baziralo na spremnosti Kine da pozajmljuje. Kolapsi banaka tokom 1931. godine i u septembru 2008. godine, poljuljali su poverenje međunarodnog zajmodavca: tada SAD, sada Kine.
Obe lekcije (o sporosti i teškoćama restrukturiranja banaka, kao i o zavisnosti od velikog spoljnog zajmodavca) su neprijatne. Dugo je bilo mnogo lakše da se ponavlja odgovarajuća mantra da je svetska zajednica kolektivno naučila kako da izbegne kolaps sličan onom 1929. godine, kao i da su to svetske centralne banke jasno pokazale tokom 1987. i 2001. godine. Vlade nesumnjivo zaslužuju pohvale za stabilizovanje očekivanja čime su sprečile da se kriza pogorša. Ali je zavaravajuće kada zvaničnici nameću jednostavne predloge mera kao osnovu za nadu da možemo da izbegnemo dug period teškog ekonomskog prilagođavanja.
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Vudrou Vilson školi Prinston univerziteta i profesor istorije na Institutu Evropskog univerziteta u Firenci
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
