„Nemam para ni da se lečim“: Sa nadničarima u Prizrenu za 1. maj

Ovaj šezdesetjednogodišnjak svoje „poslodavce“ svakoga dana čeka na ulici u prizrenskom naselju Baždarana. „Ulično tržište“, kako navode lokalne vlasti, u ovom gradu na jugozapadu Kosova postoji decenijama unazad.

Nekada su se na istom mestu okupljale i na desetine nezaposlenih ljudi, dok su vikendom sa ulice posao na dnevnicu tražili i oni koji su imali redovno zaposlenje ali nedovoljnu zaradu za izdržavanje svoje porodice.

Društveni sistemi su se menjali ali „ulično tržište rada“ u Prizrenu je opstajalo. Tu danas svakodnevno u proseku petnaestak osoba traži posao.

Većina njih, sa kojima smo razgovarali uoči 1. maja Međunarodnog dana rada, ne želi javno da govori na tu temu već samo kratko prokomentarišu da su životni uslovi jako loši, te da ponekad svojim porodicama ne mogu da priušte osnovne potrepštine.

Sve teže do stalnog posla

Isto za Radio Slobodna Evropa (RSE) potvrđuje Sedat Damka, koji je pre rata na Kosovu radio u Javnom komunalnom preduzeću „Vodovod“. Potom se neko vreme bavio uličnom prodajom cigarete i čarapa.

„Sve je teže. Na početku kada sam ovde dolazio bilo je dosta posla, ali i zarade. Sada niko neće da plati dnevnicu od 30 evra a sve je poskupelo“, priča Damka i dodaje da dnevnicom obično može da kupi samo pet litara jestivog ulja.

„Kopamo bašte, radimo na građevini, nosim drva na šesti sprat iako me boli kičma, onda ne mogu da se pokrenem. Imam problema sa očima, ali nemam para da se lečim, možda i operišem“, priča dalje ovaj sagovornik RSE.

„Ja sam jedini koji ovde dolazi svaki dan. Ostali su sa sela. Odlično se slažemo“, navodi Damka koji je već zagazio u šesti deceniju života pa su sve ostale njegove „kolege“ mlađe od njega.

Ipak, svi se suočavaju sa istim socijalno ekonomskim problemima.

„Zadužimo se kupujući namirnice po marketima, pošto ako ne radiš tri dana onda nemaš da jedeš. Posle moramo da vraćamo novac i tako u krug“, kaže on.

Od 1999. godine se redovno prijavljuje i na Zavod za zapošljavanje, ali posao za redovnu mesečnu platu nije mogao da nađe.

„Digao sam ruke od toga“, priča Damka i žuri da stigne čoveka koji je došao na Baždaranu da traži radnike.

Muke zaposlenih

Sa druge strane su nezadovoljni i zaposleni u privatnom sektoru, koji zarađuju na mesečnom nivou i preko 500 evra. Jedan od njih je i Eljhan Šabani (Elhan Shabani) koji bi voleo da ima bolje uslove za rad ali i veća primanja.

„Čekam prvi priliku da odem u Nemačku jer ovde ne mogu da opstanem iako sam zaposlen. Radio sam jedno vreme u Italiji. Vratio sam se misleći da će na Kosovu biti bolje. Prevario sam se“, navodi Šabani.

Dodaje da ni u zapadnim zemljama nije idealno ali podvlači da tamo ima bar zdravstveno osiguranje.

Najviše se traže kuvari

Opštinskoj kancelariji za zapošljavanje u Prizrenu se redovno javlja oko 2.800 nezaposlenih lica iako je na listi 28.000.

Hajrula Hodža (Hajrulla Hoxha), direktor ove kancelarije, u izjavi za RSE napominje da postoji potražnja za radnicima, odnosno da su privatne firme tokom pandemije korona virusa počele neprekidno da traže radnika različitih profila.

„Žale se da im je u toku ove dve godine otišao veći broj zaposlenih. Plaše se za budućnost svog biznisa i jako su zabrinuti zbog toga. Na žalost ne možemo svima da izađemo u susret jer na našoj evidenciji nema tih zanimanja, ili ih nema dovoljno“, navodi Hodža.

Najveća potražnja, dodaje Hodža, za kuvarima i kaže da će morati i da se „uvozi radna snaga“ ukoliko se poveća potražnja.

„Do pre nekoliko godina na našoj evidenciji je bilo oko 800 akademskih građana, počev od lekara do profesora. Sada je druga situacija. Nema nezaposlenih lekara, stomatologa, inžinjera i onih sa prirodnim naukama. Najviše nezaposlenih je pravnika, ekonomista, sociologa, pedagoga“, kaže on i iznosi podatak da na listi nezaposlenih lica nemaju ni jednog medicinskog tehničara jer su im „otvorena vrata u Nemačkoj“.

Zašto sindikat kritikuje Kurtijevu Vladu?

Nezavisni sindikat privatnog sektora sa sedištem u Prištini ocenjuje da je položaj radnika pogoršan usled pandemije korona virusa. Predsednik ovog sindikata Jusuf Azemi krivi i Vladu Kosova jer se, kako kaže, ne angažuje dovoljno.

„Realno nemamo nikakvu promenu na bolje. Ako se pita Vlada, ona kaže da je mnogo uradila, ali mi to ne osećamo. Činjenica je da smo u prva četiri meseca ove godine imali devet smrtnih slučajeva na radnom mestu što je rekord“, kaže Azemi i napominje da premijer Aljbin (Albin) Kurti nije ispunio svoja izborna obećanja.

Vlada Aljbina Kurtija tvrdi da je tokom svoje prve godine rada (od septembra 2020. do septembra 2021.) registrovano preko 25.000 novih radnih mesta. Iz sindikata navode međutim da se radi samo o „legalizaciji“ već postojećih radnih mesta, odnosno da su pojedini poslodavci dali ugovore svojim radnicima a kako bi bili korisnici pomoći Vlade Kosova u okviru paketa za ekonomsku obnovu, usvojenog tokom pandemije.

U privatnom sektoru na Kosovu je zaposleno oko 150.000 građana, dok 100.000 ljudi radi honorarno.

Azemi tvrdi i da oko 70 odsto zaposlenih nema stalni radni odnos, te da je veliki broj građana Kosova otišao iz zemlje u poslednjih dvadeset godina zbog loših životnih uslova.

„Sama činjenica da je u poslednja četiri meseca za odlazak van Kosova apliciralo oko 200.000 naših građana je podatak sam za sebe. A ako se nešto bitno ne promeni, u narednih godinu dana, pola Kosova biće ispražnjeno“, zaključuje Azemi i dodaje da bi poslodavci uskoro mogli da ostanu bez radnika.

Zakon o emigraciji kvalifikovane radne snage u Nemačkoj izazvao je zabrinutost na Kosovu da će značajan broj građana, uglavnom kvalifikovanih, napustiti zemlju.

Prema podacima Kosovske agencije za statistiku, dve trećine stanovništva na Kosovu starosne dobi od 15 do 64 godine je radno sposobno. Nezaposlenost je najizraženija kod mladih do 24-te godine.

Oko 44 odsto zaposlenih ima stalni ugovor o radu, dok 56 odsto ima privremeni ugovor. Ukupna stopa nezaposlenosti je oko 26 odsto.