U periodu između 2000. i 2006. srpska ekonomija je imala najbrži rast u Evropi, ali deindustrijalizacija, koja je počela u devedesetim godinama, nije ustuknula – naprotiv. U ovom periodu je udeo razmenljivih dobara u društvenom proizvodu pao sa 43 na 24 procenta.
A poznato je da su samo razmenljiva dobra potencijalni izvozni proizvodi, pa je prva direktna posledica deindustrijalizacije bio kontinuirani deficit spoljnotrgovinskog i platnog bilansa.
Druga posledica prerane „tercijarizacije“ (prelaska u treći sektor ekonomije, u kome su dominantne finansijske usluge, turizam, transport i druge profesionalne usluge – prim. prev.) srpske ekonomije nije bila samo drastično smanjivanje broja radnih mesta u industriji nego i kvalitativna degradacija tih poslova. Međutim, iako su industrijski poslovi uglavnom mukotrpni i slabije plaćene delatnosti, ali i novi poslovi, na primer u kol centrima, lancima brze hrane i na parkinzima supermarketa, još su lošije plaćeni i manje sigurni.
Treća posledica i dugoročno najvidljivija konsekvenca sažimanja industrije jeste dekvalifikacija preostale i potencijalne industrijske radne snage, počev od poslužilaca mašina do pogonskih inženjera.
Naravno, za razloge deindustrijalizacije u Srbiji mogu se proglasiti i ratovi, sankcije i međunarodna izolacija Srbije. Pa ipak, od 2000. godine, u prvom planu su prisutna još dva uzroka.
Prvi je makroekonomska politika, koja je preferirala slobodno delovanje tržišta u korelaciji sa jednim međunarodnim uslovom: izdašnom i relativno jeftinom ponudom stranih kredita. Ovo je omogućilo intenzivnu potrošnju srednjih slojeva kao najjačom determinantom visokih stopa rasta. Pored toga politika kursa domaće valute je favorizovala visoku vrednost dinara, jeftiniji uvoz potrošnih dobara i strana putovanja – što je dobrodošlo pre svega srednjim slojevima. Problem fokusiranja na slobodu tržišta leži u tome da se uslovi na tim istim tržištima mogu brzo promeniti. Posle 2006/2007. ovi krediti više nisu bili tako raspoloživi i tada se urušio srpski ekonomski model, ovde uporediv sa Grčkom, koja se do 2009. mogla masivno zadužiti, ali je posle toga bila konfrontirana sa kreditnim uslovima koje nije mogla da ispuni.
Drugi uzrok deindustrijalizacije od 2000. godine jeste politika privatizacije koja nije vodila očuvanju, proširivanju i modernizovanju postojećih proizvodnih kapaciteta, već upravo suprotno – njegovom uništavanju. Preduzeća koja možda nisu bila na vrhu globalne hijerarhije, ali su svakako mogla doprineti domaćem bruto proizvodu i povećanju izvoza su sistemski pljačkana. Radnici tih preduzeća prelazili su u armiju nezaposlenih, prevremenu penziju ili u sivu ekonomiju. Epicentar špekulativnih dinamika finansijskog sistema u Srbiji nije bio kod banaka (koje su bile kontrolisane), već u obliku plena sumnjivih interesa u degenerisanoj industriji.
Šta se sada može učiniti da se pređe put od deindustrijalizacije do ponovnog jačanja industrije? Jedno je sigurno – samo tržište to ne može učiniti, a neće to uraditi ni čežnjivo očekivani strani investitori, koji kada dođu, uglavnom ne otvaraju nova radna mesta ni nove produktivne kapacitete (ovde svakako postoje izuzeci). Strane direktne investicije mogu biti važan doprinos održivom razvoju – dakle da doprinesu rastu bez kontinuiranog eksternog deficita, ali one nisu zamena za ekonomski razvoj.
Umesto čekanja na strane investitore, u Srbiji bi se trebalo pitati gde leže produktivni konkurentni kapaciteti kojima zemlja raspolaže i koji opravdavaju barem privremenu podršku države.
Pritom, biće neizbežno dotaknuti jedan od navodnih tabua u Evropskoj uniji. Srbija će morati da vodi industrijsku politiku. A industrijska politika je po neoliberalnoj dogmi štetna, jer ne doprinosi slobodnom delovanju tržišta i zamenjuje preduzetnički duh birokratskim odlukama.
U stvarnosti sve velike države Evropske unije vode intenzivnu industrijsku politiku. Tako, bez nemačko-francuske industrijske politike ne bi bilo Airbusa, kao što je i nemačka klimatska i energetska politika svakako oblik industrijske politike, koja bi trebalo da snaži poziciju nemačkih kompanija na tržištima budućnosti (obnovljive energije).
Autor je direktor kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu
Logičan interes
Aktivnu ulogu za neophodnu debatu o industrijskoj politici u Srbiji treba da imaju sindikati. Sindikati imaju logičan interes za održavanje produktivnih kapaciteta, i oni su često jedini koji raspolažu znanjem kako se radna mesta i ti produktivni kapaciteti mogu sačuvati. Takođe privatni preduzetnici – pre svega iz sektora malih i srednjih industrija imaju interes za očuvanje i proširivanje svojih preduzeća. A socijalni dijalog, pre svega na lokalnom nivou, bio bi odgovarajući okvir u kojem bi se mogla razviti industrijska politika orijentisana na budućnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
