(Ne)opravdan strah od ekološke katastrofe

Naučni saradnik Instituta Vinča Ilija Plećaš kaže za Danas da u Srbiji ne postoji nukelarni lobi ali da egzistira grupa stručnjaka koja se zalaže za edukaciju javnosti kako bi na korišćenje nuklearne energije počelo da se gleda na savremen način.

– Tačno je da u Srbiji postoji Memorandum o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, ali ne znači zabranu i edukaciju u oblasti nuklearne energije. I mada u Srbiji nema nuklearnih elektrana, u okruženju ih ima čak 14 i taj podatak najbolje ilustruje koliko su nam potrebni stručnjaci sposobni da reaguju u slučaju incidenata. Sa druge strane argument da bi izgradnja nuklearke u Srbiji izazvala ekološku katastrofu nije održiv, jer bi se to dogodilo i u slučaju havarije u nekoj od nuklearnih elektrana u okruženju – ističe naš sagovornik.

On dodaje da bi s obzirom na očekivani nedostatak klasičnih izvora energije nakon 2020. bilo neophodno da Srbija počne ozbiljno da razmišlja o izgradnji nuklearke. Prema njegovim rečima veoma je interesantan slučaj Albanije koja je dozvolila italijanskim kompanijama da grade nuklearne elektrane u njihovoj zemlji, a zauzvrat će dobijati deo električne energije.

Bivša savetnica za energetiku u Vladi Srbije Zorana Mihajlović-Milanović tvrdi da Srbiji nisu potrebne nuklearke, ali smatra da bi Moratorijum trebalo ukinuti kako bi naša zemlja mogla da učestvuje u izgradnji nuklearnih elektrana u zemljama u okruženju.

– Nema potrebe da se u Srbiji razmišlja o izgradnji nuklearne elektrane, već bi se trebalo orijentisati na korišćenje klasičnih i obnovljivih izvora energije. Uprkos tome, javnost u Srbiji treba da zna da je nuklearna tehnologija danas mnogo naprednija nego pre dvadeset godina i da su investicije u izgradnju nuklearke sada znatno manje nego ranije. Pored obnovljivih izvora energije, razvijeni svet je sve više orijentisan i na korišćenje struje dobijene iz nuklearki. Razlozi su ti što nuklearke ne zagađuju životnu okolinu, razvijene su tehnologije prerade štetnog otpada, a mogućnost havarija svedena je na minimum – objašnjava naša sagovornica.

Najveći protivnici izgradnje nuklearki u Srbiji su borci za zaštitu životne sredine. Oni smatraju da nikako ne bi trebalo razvijati takav projekat koji bi doneo rizik od katastrofe, a Srbiju pretvorio u skladište otpadnog radioaktivnog materijala. Ekolozi tvrde da činjenica da je za izgradnju nuklearke potrebno izdvojiti čak dve milijarde evra, jeste prepreka koju bi lobisti takvog poduhvata lako mogli prebroditi dobijanjem kredita od razvijenih zemalja, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država. Treba uzeti u obzir i činjenicu da 95 odsto opreme čini uvoz iz tih zemalja, koje na taj način nalaze posao za svoju nuklearnu industriju.

Inače, energija iz 438 nuklearnih elektrana učestvuje u svetskoj proizvodnji električne energije sa 17 odsto. Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede 30 odsto potrebne energije, a Francuska iz nuklearnih elektrana dobija čak 80 odsto električne energije. Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija i Bugarska, koje se nalaze u našem okruženju, ili su sa nama povezane vodenim tokovima, imaju značajne i podižu nove kapacitete u nuklearnim elektranama. Danas se u svetu gradi ili je već naručeno oko 40 novih nuklearnih elektrana.

Paralele

Da bi se podigla nuklearka kapaciteta one u Krškom potrebno je oko dve milijarde dolara. Jedna nuklearna elektrana snage 1.000 megavata u toku godine potroši oko 50 tona goriva i proizvede oko 500 kubnih metara nisko i srednje radioaktivnog otpadnog materijala. Sa druge strane jedna termoelektrana iste snage, za godinu dana potroši oko 2,5 miliona tona uglja i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40 miliona tona sumpor-dioksida, šest miliona tona prašine i pola miliona tona letećeg pepela – objašnjava Ilija Plećaš, naučni saradnik Instituta Vinča.

Gašenje nuklearki

Od 1979. SAD nisu izgradile nijednu nuklearku na svojoj teritoriji, ali odobravaju kredite zemljama koje su zainteresovane za takve projekte. Osim toga, Danska i Švedska odlučile su da zatvore svoje elektrane najkasnije do 2015, a Nemačka planira da to učini do 2025. godine.