(Ne)opravdani strah od ulaska stranih kompanija

Podrška je utoliko više neočekivana imajući u vidu da je najavljenim izmenama predviđena i delimična privatizacija preduzeća Odbrambene industrije Srbije (OIS). Čelnici kragujevačke fabrike i do sada su, doduše neformalno, bili saglasni sa idejom o prodaji dela vojne industrije strancima, ali ovih dana su o tome i javno progovorili, što ima posebnu težinu, imajući u vidu da je Zastava oružje najstarija (upravo obeležila 164 godine postojanja), a uz bugarski Arsenal i najveća, fabrika naoružanja u jugoistočnoj Evropi. Prema procenama poslovodstva Zastava oružja efekti privatizacije vojne industrije ogledali bi se u povećanju proizvodnih kapaciteta i profita, ali i u smanjenju troškova poslovanja s druge strane. U tom kontekstu pominju da Zastavini oružari u ovom trenutku ne mogu da podmire potrebe svetskog tržišta za pešadijskim, lovačko-sportskim i oružjem za ličnu odbranu. Zahtevima inostranih tržišta sve teže uspevaju da odgovore ne samo užička fabrika municije, već i proizvođači baruta i eksplozivnih sredstava iz Lučana.

– Izvozimo na sve kontinente i mogu da potvrdim da kupaca nikad ne manjka. Naprotiv. Problem je, međutim, što ne možemo da odgovorimo svim zahtevima, pošto je potražnja znatno veća od kapaciteta fabrike, o čemu najbolje svedoči podatak da imamo ugovorenu proizvodnju do polovine 2019. Planiramo da u 2018. godini ostvarimo realizaciju od šest milijardi dinara, što je za milijardu više nego lane. Takav rast plasmana moguć je zahvaljujući tome što smo u minulom periodu investirali u fabriku, zaposlili određen broj radnika i napravili novu organizaciju proces proizvodnje. Činimo sve da se rashodna strana smanji, kako bi nam ostalo više za investicije i stvaranje boljih uslova rada. Imajući sve to u vidu procenili smo da bi nam privatizacija obezbedila dodatnu finansijsku injekciju kojom bismo uvećali kapacitete, što bi nam donelo i veću dobit – komentariše Milojko Brzaković, direktor Zastave oružja.

Brzaković podseća da je u prethodne dve godine u fabriku investirano šest miliona evra, dok je za modernizaciju proizvodnje, od Vlade Srbije dobijeno 9,7 miliona evra. Podsetio je i na kupovinu Zastava kovačnice u bankrotu čime je ta fabrika ne samo spasena od likvidacije, nego i trajno rešeno snabdevanje otkovcima.

Ali, za razliku od menadžmenta Zastave oružja, sindikati kako te fabrike, tako i ostalih preduzeća domaće vojne industrije, protive se bilo kakvoj, pa i delimičnoj, privatizaciji firmi namenske proizvodnje, kojom bi strane kompanije mogle da postanu vlasnici najviše do 49 odsto njihovog kapitala. Kao argument protiv sindikalci navode da bi i toliko učešće stranaca u (su)vlasništvu nad vojnim fabrikama, moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost. Istovremeno, sindikalci smatraju da domaća vojna industrija sve bolje posluje na inostranim tržištima, te da nema razloga da država, kao većinski vlasnik tih preduzeća, sutra deli dobit od izvoza naoružanja i vojne opreme, koji je u ovom trenutku „težak“ oko pola milijarde dolara i ima tendenciju rasta. S druge strane, poznavaocima ove problematike bliži su stavovi menadžmenta Zastave oružja, nego sindikata. Većina analitičara smatra, naime, da je domaćoj vojnoj industriji, ukoliko želi da nastavi trend rasta izvoza, neophodno kontinuirano investiranje u modernizaciju proizvodnog procesa. Država, očigledno, novac za investicije – nema. Jer, da ih ima organizovala bi, recimo, serijsku proizvodnju borbenih vozila „Miloš“ i „Lazar“, u fabrici u Smederevskoj Palanci, a ne bi čekala „milostinju“ iz Rusije, u vidu 30 zastarelih tenkova T 72 i još 30 oklopnih vozila BRDM – 2M. Poklonima se, doduše, „u zube ne gleda“, ali ruski „pokloni“ obično dosta koštaju i obavezno imaju ozbiljnu političku konotaciju.

Zbog toga je, smatraju analitičari, bolje legalizovati inostrane interese u domaćoj vojnoj industriji i učiniti ih transparentnim. No, i među poznavaocima ima podele na one koji smatraju da strancima ne bi trebalo dozvoliti vlasništvo nad 49 odsto kapitala u vojnim fabrikama, i onih drugih koji tvrde da inostrani investitori i sa tim postotkom kapitala ne bi mogli da promene proizvodni asortiman u preduzećima odbrambene industrije. Tim pre što bi država, sa 51 odsto kapitala, imala kontrolni paket akcija, što bi joj omogućavalo da i dalje kontroliše ne samo poslovanje, nego, što je još važnije, kontinuitet proizvodnje. Ovi drugi smatraju da iole ozbiljni investitori neće hteti da ulažu u domaću vojnu industriju, ukoliko im se ne omogući da postanu suvlasnici koji kontrolišu 49 odsto kapitala.

Strancima do 49 odsto kapitala

Novim Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme predviđeno je da stranci mogu da postanu vlasnici do 49 odsto kapitala. Većinski paket akcija u šest najznačajnijih domaćih vojnih fabrika: Zastavi oružju, Slobodi, Krušiku, Prvom partizanu, „Milanu Blagojeviću“, te Prvoj iskri, koje čine grupaciju Odbrambena industrija Srbija, zadržala bi država. U ostalim fabrikama namenske proizvodnje stranci bi mogli da postanu i većinski vlasnici kapitala.