Nestali svi razlozi za „sumnjivi zakon“ o smanjenju penzija

Još od kraja prošle godine Fiskalni savet apeluje na državu da poništi privremeni zakon o smanjenju penzija ne samo zato što je bio oročen do 2017. godine već i zato što su razlozi za njegovo donošenje, kriza javnih finansija, nestali. Sada je u javnost procurela i informacija da je i MMF tražio od Vlade da završi sa ovim privremenim zakonom i da nađe sistemsko rešenje za usklađivanje penzija. S druge strane, predsednica Vlade Ana Brnabić je iz Subotice poručila da bi ukidanje Zakona o privremenom umanjenju penzija značilo „smanjenje primanja za 80 odsto penzionera, što vlada ne želi, već se traži način kako da se fazno ponovo pređe prethodni sistem, redovno dvogodišnje usklađivanje penzija“. U međuvremenu, onaj deo penzionera koji i dalje prima manje penzije nego 2014. svaki mesec plaća neodlučnost Vlade da nađe pravo rešenje.

S druge strane, predstavnici države najavljuju još jedno povećanje plata u javnom sektoru do kraja godine za desetak odsto, nakon povećanja u januaru. Ovo je potpuno protivno savetima stručnjaka, pre svega Fiskalnog saveta, ali i ministra finansija u ostavci Dušana Vujovića da se plate ne smeju povećavati više od nominalnog rasta BDP-a koji bi ove godine mogao biti oko sedam, osam odsto najviše. Prema podacima Ministarstva finansija u prva tri meseca rashodi države za zaposlene realno su veći za 11,4 odsto nego u istom periodu prošle godine. Ne samo što povećavaju rashode nego se ponovo vraćaju neravnoteže i nelogičnosti koje su se polako ispravljale prethodne tri godine. Kako tvrdi Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu, u prva dva meseca ove godine plate u javnom sektoru bile su veće nego u privatnom za 22,2 odsto.

„U ovoj godini ne postoji fiskalni prostor za dodatno povećanje plata. U prva tri meseca fiskalni rezultat je slabiji nego u prvom tromesečju prošle godine (u prvom kvartalu ove godine suficit je 3,7 milijardi, dok je u istom kvartalu prošle godine bio 11,8 milijardi dinara). Jeste da je delom to posledica većih kapitalnih rashoda, ali je i dobrim delom posledica i rasta plata. Osim toga dodatno povećanje nakon nominalnog rasta od skoro 10 odsto u januaru bi bilo i nepravično prema privatnom sektoru. Ponovo se udaljuju plate u javnom od plata u privatnom sektoru iako nema opravdanja za to“, objašnjava Arsić. On ističe i da povećanje plata neće, kao što mnogi misle i kao što je već viđeno kod nas, doprineti toliko rastu BDP-a koliko rastu spoljnotrgovinskog deficita koji već od prošle godine ubrzano raste.

„Naš problem nije nedostatak tražnje, već nedovoljno investicija. One obezbeđuju dugoročni privredni rast“, napominje on.

Protiv povećanja plata preko (nominalnog) rasta BDP-a je i Jurij Bajec, profesor na Ekonomskom fakultetu.

„Država treba da ima realan uravnotežen rast plata u javnom sektoru koji ne bi trebalo da prelazi nominalni rast BDP-a, posebno ako država ne uspeva da racionalizuje druge oblasti javne potrošnje kao što su subvencije javnim i društvenim preduzećima. Posebno je pitanje kako to povećanje uraditi, koliko dati prosveti, zdravstvu, policiji… Ne bih voleo da se nekim odlukama počne rušiti ono što je dostignuto i što su na kraju krajeva penzioneri i zaposleni plaćali tri godine umanjenim primanjima“, upozorava Bajec. On dodaje i država konačno treba da uspostavi sistem platnih razreda i odnosa zarada u javnom sektoru, na čemu je započet rad još 2015. godine ali se izgleda nije daleko odmaklo.

Stvar sa penzijama je posve drugačija. Razlog je pre svega pravni, ali i ekonomski i socijalni. Bajec daje nekoliko razloga zašto bi trebalo u najmanju ruku povećati penzije onima koji i dalje primaju manje penzije nego 2014. godine.

„Svi razlozi zbog kojih je izglasan taj sumnjivi zakon su nestali. Udeo penzija u BDP-u je smanjen sa 13,8 na 11 odsto koliko je standard na kom insistira MMF. Ako ostane ovako sa rastom BDP-a će nastaviti da se smanjuje taj udeo. Osim toga smanjuje se deo penzija koji se isplaćuje iz budžeta, sa prevelikih 45 odsto, sada je na oko 30 odsto. Povećava se finansijska disciplina i uplate doprinosa. Treći razlog je uravnotežena makroekonomska pozicija i stekli su se uslovi da ljudi dobijaju onoliku penziju koliko im piše na penzionim čekovima. I ne samo to, već i da se krene u redovno polugodišnje usklađivanje sa inflacijom“, kaže Bajec. On ističe i da bi vraćanjem penzija za nekoliko stotina hiljada ljudi država imala veći pritisak da budžet uravnotežuje na drugoj strani, na onome što MMF traži, a to su javna preduzeća i minimalno davanje pomoći državnim firmama. Na kraju, on zaključuje da bi to donelo rast potrošnje koji bi mogao da pogura prehrambenu industriju koja stagnira, pre nego rast uvoza. Tu je još jedan argument, a to je ispravljanje odnosa između penzija. Kako ocenjuje profesor Arsić, postoje razni načini na koje bi država mogla u nekoliko godina da ispravi ove neravnoteže većim povećanjima penzija onima koji su pretrpeli najveća smanjenja prethodno.

Sa tim se slaže i Bajec koji ističe da za razliku plata u javnom sektoru, penzije zavise od dužine radnog staža i visine uplaćenih doprinosa i da „taj princip ne sme da se naruši jer bi onda nastao haos“.