Od nekada moćnog autosaobraćajnog preduzeća „7. Jul“ nije ostao ni kamen na kamenu, a na sprečavanju višegodišnje krađe ništa nije učinjeno. Nekadašnji predsednik sindikata Svetozar Topalović ističe da je policija prosledila 35 krivičnih prijava za krađu, ali da javno tužilaštvo nije našlo da u tome ima elemenata za gonjenje, niti je Ministarstvo pravde ikada odgovorilo na pitanja šta se događalo sa ovim preduzećem i kako su kršeni zakoni.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } Krajem osamdestih godina „7. Juli“ imao je oko 1.300 zaposlenih, sa „flotom“ od stotinu autobusa i linijama širom Jugoslavije ali i Evrope, kao i šezdesetak kamiona. Bili su među četiri najveća autoprevoznika u državi. Međutim, kriza je učinila svoje, a poseban pečat dala je tranzicija. Preduzeće je 2007. godine prodato „biznismenu“ Miletu Jerkoviću, koji je bio dužan da to isplati u pet godišnjih rata po 45,5 miliona dinara, uz obaveznu investiciju od 22,5 miliona dinara. Uplatio je samo jednu ratu i Agencija za privatizaciju je ubrzo sa njim raskinula kuproprodajni ugovor. Za to vreme, ukazuje Topalović, čak 40 autobusa je prodato kao staro gvožđe, iako je postojala mogućnost da se osposobe, dok su neka vozila prebačena na linije, takođe Jerkovićevog, „Srem ekspresa“. Topalović navodi da je cena po kojoj su autobusi prodati kao staro gvožđe u Bačkoj Topoli bila sedam dinara po kilogramu, dok se u Šapcu za to moglo dobiti deset dinara. Jedan deo radnika otišao je uz socijalni program, ali preostalih oko 130 još uvek potražuje znatan deo zaostalih zarada. Tako vozaču Živoradu Vuletiću, koji je treća generacija vozača iz porodice vezana za „7. Juli“, firma od 2008. godine duguje 415.000 dinara, bez kamate, za trogodišnju neisplaćenu zaradu.
– Te 2011. godine izgubio sam firmu, posao, parče hleba, ljudsko dostojanstvo. Ostao sam bez ikakvih prihoda, a onaj ko nema posao, nigde nije pristao. Mi smo oterani kao da nikad nismo postojali, a ulagali smo u „7. Juli“. Niko ne može da nam nadoknadi šta smo to izgubili, šta sve preživeli, taj deo života protekao je u muci i jadu, a da su se mnogi debelo okoristili. Najteže mi je što je firma besomučno pokradena na očigled svih, a lično sam video autobus „harmoniku“ jedne večeri na parkingu, a sutradan je nestala. Pa nije to igračka. Pokradena je hala sa rezervnim delovima, lakirnica, radionica za akumulatore i tapaciranje, vrata, prozori, čitav restoran sa opremom za 150 mesta… Ili slučaj pokradenih radijatora koji su pronađeni, pa ostavljeni kod policije na Starom gradu, a posle im se gubi svaki trag. U nekim drugim gradovima, kao Čačku ili Vranju, gradsko rukovodstvo se borilo za svoje autosaobraćajne firme i one danas rade. Ovde u Šapcu kao da nikog nije bilo briga što „7. Juli“ propada – kaže Vuletić.
Posle poništene privatizacije, Republička direkcija za imovinu preuzela je brigu o imovini preduzeća, ali je očigledno ni ta institucija, ni policija ni lokalna samouprava nisu zaštitile. S druge strane i sud i država su na svoj način doprineli konačnoj propasti preduzeća. Tako je Privredni sud u Valjevu u decembru 2010. doneo odluku o stečaju, iako je na računu preduzeća čak deset miliona dinara pretplate za penziono i zdravstveno osiguranje. Topalović, koji godinama vodi bitku sa nadležnim sudovima i ministarstvima, podseća da je Ustavni sud institut automatskog stečaja koji je primenjen u „7. Julu“ proglasio neustavnim, a ta odluka je objavljena u Službenom glasniku 25.jula 2012.
– Privredni sud u Valjevu stavio je van snage svoje rešenje o stečaju, i isplata svih potraživanja prelazi u nadležnosti Republike Srbije. Za ovo vreme ni Ministarstvo privrede ni neki drugi republički organ nije se oglasio povodom potraživanja radnika, iako je prošlo podosta vremena. S druge strane Mile Jerković, sada zaštićeni svedok, je prošle godine tužio državu za poništaj kupoprodajnog ugovora, i naplatio akontaciju – ističe Toplaović.
Dugovanja
Ukupan dug za zaostale plate radnicima iznosi 97,3 miliona dinara, dok je vrednost pokradene imovine procenjena na 123 miliona dinara. Na nekadašnjem placu „7. Jula“ ništa nije ostalo, u Agenciji za privredne registre i dalje se vodi ova firma, ali nema organa upravljanja. U tom pravnom vakuumu, nadležnosti države i obaveze, radnicima ništa nije preostalo. Pojedini su se žalili Sudu u Strazburu, ali to je samo pokazatelj zamešateljstva, pljačke i brojnih nerešenih pitanja u Srbiji.
Imovina
U dobro opremljenoj remontnoj radionici „7. Juli“ je imao 22 kanala, a na spisku imovine su još bile i kovačnica, benzinska pumpa, pogon u Ribarima koji je zapošljavao 20 radnika, zatim autobuske stanice u Šapcu i Bogatiću…Od toga ništa nije preostalo.
Zastićeni kupac
Mile Jerković, bivši vlasnik „7. Jula“ nije do katanca doveo samo to preduzeće. On je od 2004. godine na aukcijama Agencije za privatizaciju kupio čak 17 firmi, dok je većinski vlasnik u još šest postao u trgovini sa Akcijskim fondom. Uglavnom je kupovao autosaobraćajne i poljoprivredne firme, zbog čega je dobio pretenciozni nadimaka „kralj drumova“ i „kralj oranica“. Imperija mu se srušila nakon što je „pao“ u policijskoj akciji „Memfis“, 2007. kada je uhapšen i Antun Stanaj, Šarićev čovek u Srbiji koji je preko privatizovanih firmi, kao i Jerković, oprao značajan deo narko kapitala. Agencija je potom raskinula jedan po jedan ugovor o privatizaciji sa Jerkovićem, on je iz statusa okrivljenog postao svedok-saradnik, u procesu koji još nije okončan. Ali, Jerković nije propustio da tuži državu i traži nadoknadu za raskinute ugovore, zbog čega je račun Agencije za privatizaciju poslednjih meseci pred gašenje, u više navrata bio blokiran.
M. N. S.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
