"Nezavisna" komisija koja nikad nije donela negativno rešenje

Oni koji bi trebalo da vode računa o tome, Komisija za kontrolu državne pomoći, kako pokazuje izveštaj Transparentnosti Srbija, ni sami nemaju sve podatke o državnim subvencijama.

Državne institucije imaju zakonsku obavezu da dostave Komisiji ugovore na izjašnjavanje, ali ako to ne urade, po istom zakonu, neće snositi nikakve sankcije. Ipak, do sada su ministarstva uglavnom dostavljala ugovore Komisiji koja je onda svoje odluke kačila na svoj sajt pa je postojao kakav takav uvid javnosti u to kojim investitorima država odobrava pomoć. Međutim, od rešenja Komisije iz februara 2017. godine po kome ona nema potrebe da se izjašnjava o subvencijama koje se daju u skladu sa Uredbom o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, kako ističe Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija, Komisija je praktično pozvala Ministarstvo privrede da im ne dostavlja ugovore na izjašnjavanje.

„Do sada smo mogli da nađemo ta rešenja na sajtu Komisije, a sada ako samo ministarstvo ili Razvojna agencija ne objave, javnost neće imati načina da sazna ko je sve dobio subvencije. Videli smo da postoje ugovori o subvencijama za koje ni Komisija ne zna“, kaže Minić. Tako danas na sajtu Komisije nema nijedne subvencije iz 2017. godine, ali zato se sada objavljuju državne donacije za snimanje filma „Jesen samuraja“ ili za Nišvil.

Na uzorku od 21 stranog investitora koji su dobili više od 180 miliona evra subvencija u periodu od 2010. do 2016. godine Transparentnost je naišla na slučaj ozbiljnih nezakonitih radnji. Recimo Ministarstvo privrede je 2. novembra 2015. godine potpisalo ugovor sa firmom Mei Ta o subvencijama u iznosu od 22,71 miliona evra na osnovu između ostalog i pozitivnog rešenja Komisije za kontrolu državne pomoći, a u stvari to rešenje je doneseno tek nakon tri meseca, 17. februara 2016. godine. U slučaju DŽonson elektrika u izveštaju Ministarstva privrede o subvenciji u 2016. godini vidi se da je ranije ova kompanija dobila još jednu subvenciju koju Komisija uopšte nije konstatovala.

„Kada smo tražili rešenja o subvencijama Jure, od Komisije smo dobili samo rešenje za fabriku u Leskovcu. Za ostale dve fabrike, u Rači i Nišu, nismo dobili nikakav odgovor. Ispostavilo se da postoji samo jedno rešenje Komisije koje se odnosi na dozvoljenost državne pomoći“, ističe Minić.

U slučaju Geoksa, odnosno njene kompanije Technic development, Komisija nije uopšte ni razmatrala subvencije, jer bi u suprotnom morala da ustanovi da je pomoć države od 11,25 miliona evra iznad limita od 50 odsto ukupnih ulaganja. „U ovom slučaju političari su se javno hvalili koliko su novca dali i investitor je ispoštovao ugovor, ali on nije bio po zakonu i Komisija je onda morala da traži povraćaj novca“, kaže Minić.

U drugom slučaju, prilikom investicije kompanije Mitros Fleischwaren koja se bavi proizvodnjom mesnih prerađevina Komisija se proglasila nenadležnom pošto se prema njenom tumačenju ova kompanija bavi poljoprivredom, koja je po zakonu izuzeta iz zakona o državnoj pomoći.

Deluje da Komisija izdaje rešenja samo formalno, jer prema rečima Minića nije donela nijedno negativno mišljenje niti je i u jednom slučaju koji TS analizirao tražila povraćaj subvencije zbog nepravilnosti.

Ekonomista Danilo Šuković, nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije, podseća da je ovaj savet pre nekoliko godina uradio analizu kredita iz Fonda za razvoj koja je pokazala da je novac dodeljivan na osnovu ličnih veza.

„To je slika neefikasnosti našeg sistema. Uvek lični nadvladaju opšti interes. Subvencije su polje jako pogodno za korupciju, jer se tu pokazuje samovolja pojedinaca, a i vrlo je zgodno za politički marketing“, napominje Šuković.

Kada se radi o svrsishodnosti subvencionisanja investicija Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, ističe da u prvih nekoliko godina ekonomski efekti nisu u prvom planu, ali posle toga investicije moraju doneti prihode od poreza, pozitivan izvoz i uvoz.

„Neto efekat naših SDI do sada, bojim se, da je gubitak. Bojim se da smo recimo u slučaju Fijata više dali nego što smo dobili. Ali još gore je u sektorima gde država daje subvencije direktnim konkurentima domaćih preduzeća. Recimo Ikea je dobila subvencije, a naša industrija nameštaja je oduvek bila jaka. Stranci kada dolaze najčešće idu na osvajanje tržišta, a ređe na donošenje novih tehnologija“, kaže Drašković.