Nezavisnost: EU namerava da zabrani proizvode prinudnog rada

Pozdravljajući briselski dogovor o zabrani proizvoda nastalih prinudnim radom Evropska konfederacija sindikata (EKS) saopštila je da bi se zabrana odnosila na sva preduzeća, bez obzira na njihovu veličinu, što će doprineti ravnopravnim uslovima na tržištu Evropske unije i ojačati njenu konkurentnost. Iz EKS-a napominju da tripartitni dogovor “zacrtava put ka jačanju osnovnih ljudskih prava”.

Zamenik generalnog sekretara EKS-a Klaes Mikael Stal izjavio je da EU preduzima odlučne akcije da zaustavi prinudni rad.

“Nijedna kompanija, bez obzira na njenu veličinu, ne može dobiti besplatnu propusnicu za korišćenje modernog ropstva. Ova opšta zabrana proizvoda prinudnog rada stavila bi fokus na ljudska prava”, naglasio je Stal dodajući da dogovor institucija EU predstavlja “važan presedan u pristupu čišćenju naših lanaca snabdevanja zasnovan na ljudskim pravima”.

Funkcioner EKS-a je ocenio da zabrana nelojalne konkurencije zatvara “rupu zloupotreba bez dna” koja je predstavljala pretnju radnim standardima.

“Lopta je sada u dvorištu država članica i mi smo odlučni da nijedna nacionalna vlada ne sme stati na put ovom važnom zakonu. Progresivno zakonodavstvo Evropske unije ne sme biti talac njenih članica”, zaključio je Stal čiju je izjavu preneo sajt Nezavisnost.org.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović u svom tekstu “Evropska unija i prinudni rad” (Peščanik) objašnjava da radna eksploatacija predstavlja “oblik rada u kojem radnik ulaže daleko veću vrednost svog rada, od vrednosti naknade koju za taj rad dobija od poslodavca”. Za Reljanovića nema dileme da “svaki rad van radnog odnosa predstavlja kršenje međunarodnih standarda rada”, i da “samim tim, predstavlja i nedozvoljeni (a opet legalan) oblik radne eksploatacije”.

“Prinudni rad podiže skalu eksploatacije za stepen više”, ukazuje Reljanović i objašnjava da postoji međunarodno prihvaćena definicija prinudnog rada koja proističe iz Konvencije 29 Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu, usvojene još 1930. godine. Prema toj Konvenciji, prinudni je svaki rad koji se od nekoga zahteva pod pretnjom i na koji ta osoba nije pristala dobrovoljno. Reljanović ukazuje da u Srbiji postoje elementi prinudnog rada u zakonodavstvu i podseća na “zloglasni prinudni rad korisnika novčane socijalne pomoći” koji je ukinut 2022. nakon što je ustanovljeno da je neustavan. Dodaje, međutim, da se oblikom prinudnog rada može smatrati i “učenje kroz rad“ u dualnom obrazovanju, i napominje da je “tako nešto zabranjeno i Konvencijom 29 ali i Konvencijom 105 MOR o ukidanju prinudnog rada”.

Autor na kraju navodi “pojam modernog ropstva, odnosno robovskog rada” koji prinudnom radu dodaje još jedan element: “osim teških uslova rada i pretnje nekom sankcijom, sada se radniku ograničava i sloboda kretanja”. On ukazuje da takve pojave postoje kod stranih radnika kojima se oduzimaju lična dokumenta (pasoš) kako ne bi mogli da napuste poslodavca. “I u Srbiji postoji jasan trend modernog ropstva, koji smo pre svega imali prilike da vidimo na primeru Linglonga ali je jasno da taj primer nije usamljen”, naveo je Reljanović.

Ovaj pravni stručnjak u istom tekstu piše da “nije čudno što Evropska unija, na talasu dobrog impulsa regulisanja najvažnijih prava radnika, želi da nametne svojim državama članicama jasne kriterijume koje moraju poštovati kada je reč o prinudnom radu ali i korišćenju proizvoda i usluga koji su nastali prinudnim radom”.