Da li je završen „medeni mesec“ za ekonomiju afričkih država? Pre manje od decenije mogao se steći utisak da su počeli da se ostvaruju ekonomski snovi Crnog kontinenta, imajući u vidu da su mnoge države beležile rast bruto domaćeg proizvoda i ubrzani razvoj.
Danas, kada se pomalja surova realnost pokazuje se da je teško održati dosadašnju stopu rasta. Kao posledica usporavanja tempa napretka u Kini, naglog pada u cenama roba i prelivanja negativnih efekata brojnih bezbednosnih kriza, prosečna stopa rasta BDP-a afričkih zemalja na godišnjem nivou u periodu između 2010. i 2015. iznosila je samo 3,3 odsto, što jedva da je dovoljno da se podmire potrebe narastujećeg stanovništva i predstavlja pad u odnosu na rekord, od 4,9 odsto, zabeležen u periodu između 2000. i 2008.
Ipak, detaljniji uvid u situaciju pokazuje da okolnosti nisu tako loše kao što izgledaju, iz najmanje dva razloga. Najpre, uprkos nižoj stopi rasta, pojedine države u Africi doživele su procvat. Ilustracije radi, od 2010. godine podsaharska i severna Afrika suočile su se sa stagnacijom, što je bio rezultat kolebljivog tržišta nafte i političke nestabilnosti, ali u ostatku kontinenta vrednost BDP-a je ubrzano rasla, sa 4,1 odsto (u periodu od 2000. do 2010), na 4,4 odsto u narednih pet godina. Drugo, Afrika doživljava dugoročni preobražaj, čija obeležja su nagla digitalizacija, urbanizacija i porast broja radnika, tako da će njena radna snaga do 2034. godine biti brojnija od kineske i indijske. Navedeni demografski trend može da predstavlja uvod u unapređenje ekonomske raznolikosti, rast domaće proizvodnje, kao i da podstakne industrijalizaciju. U suštini, države koje beleže visoku stopu rasta BDP-a, uključujući Obalu Slonovače, Etiopiju, Keniju i Tanzaniju, ostvarile su značajan napredak tako što se manje oslanjaju na izvoz robe, a više na trgovinu, investicije i domaću proizvodnju. Istovremeno, mnoge države sa nižom stopom rasta mogu da krenu istim putem.
Novo istraživanje Globalnog instituta Mekinzi pokazuje da je ukupna potrošnja afričkih potrošača i kompanija već dostigla četiri biliona dolara. Takođe, postoji mogućnost da do 2025. potrošnja dostigne 5,6 biliona dolara, što bi podrazumevalo da će domaćinstva trošiti 2,1 biliona dolara, a kompanije 3,5 biliona dolara. To predstavlja veliku šansu za proizvođače u Africi i verujemo da kontinent može gotovo da udvostruči stopu izvoza, na oko bilion dolara do 2025. godine kao i da oko 75 odsto proizvodnje bude namenjeno lokalnom tržištu. Ali, ostaje pitanje da li proizvođači mogu da iskoriste potencijale. Naime, afričke kompanije još nisu dokazale da mogu da odgovore na potrebe domaćih potrošača, o čemu govori i podatak da Crni kontinent i dalje uvozi trećinu hrane, pića i konzerviranih proizvoda, kao i 15 odsto cementa koji koristi, uprkos činjenici da ima obilje sirovina za njegovu proizvodnju.
Bez sumnje, afričke kompanije su napravile velike korake u proteklih nekoliko godina. U ovom trenutku 400 afričkih kompanija ostvaruje godišnji prihod od milijardu dolara, dok 700 njih godišnje zarađuje više od pola milijardi dolara. U celini gledano, velike afričke kompanije ostvaruju veći rast i ubiraju veće prihode od multinacionalnih kompanija. Ali, veliki je put koji treba preći, ako uzmemo u obzir podatak da najvažnije afričke kompanije u proseku godišnje zarade dve milijarde dolara, što je upola manje u odnosu na kompanije u Brazilu, Indiji, Meksiku i Rusiji, kao i da ovaj kontinent ima znatno manje kompanija u poređenju sa zemljama u usponu u ostatku sveta.
Donald P. Kaberuka je bivši predsednik Afričke razvojne banke. Aka Leke je rukovodilac ogranka kompanije Mekinzi u Johanesburgu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
