Novi Pazar je udaljen od svih saobraćajnica, ali ono što mnogo više brine žitelje ovog dela Srbije jeste činjenica da ih, u širokom luku, zaobilaze direktne investicije koje su, inače, preduslov za otvaranje novih radnih mesta.
Gledano iz perspektive investitora, Novi Pazar je „u bespuću“ pa se, čini se, nikome ne isplati da ulaže u nove proizvodnih programe. I to uprkos tome što Grad potencijalnim investitorima nudi lokaciju u industrijskoj zoni koja se prostire na 42 hektara, subvencije od 5.000 do 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto na neodređeno vreme, oslobađanje od komunalnih lokalnih taksi, kvalifikovanu radnu snagu, dugu tradiciju u lakoj industriji, blizinu tržišta Crne Gore, BiH i Makedonije. Uz to investicioni potencijal nije zanemarljiv. Reč je, pre svega, o proizvodnji flaširane vode, opeke, mermera, granita i prirodnog kamena, organske hrane, uzgoju rečne pastrmke, živinarstvu… Ipak, svi potencijalni investicioni poduhvati padaju u vodu zbog toga što ovaj deo Srbije nema odgovarajuću putnu i železničku infrastrukturu, niti neki aerodrom u blizini.
Novi Pazar je, dakle, primoran da se oslanja na sopstvene snage, podstičući razvoj malih i srednjih preduzeća, kao i da merama aktivnog zapošljavana „izdejstvuje“ otvaranje novih radnih mesta. Doduše, to je nedovoljno da se značajnije smanji broj nezaposlenih – u 2018. godinu ušlo se sa 18.408 ljudi na evidenciji službe za zapošljavanje što je 750 manje nego na početku 2017. Posao se traži kod proizvođača konferencije, obuće i nameštaja, ili u trgovinskim preduzećima koja čini više od 48,7 odsto ukupnog broja registrovanih firmi. Nasuprot tome, kada je reč o prerađivačkoj industriji, koja u strukturi privrede učestvuje sa 22,47 odsto, iskorišćenost instalisanih kapaciteta znatno je ispod maksimuma. Tako su, recimo, u industriji konfekcije instalisani kapaciteti za proizvodnju 20 miliona komada odevnih predmeta godišnje, a proizvodi se upola manje. Procenjuje se da 70 odsto te proizvodnje plasira na tržišta Rusije, BiH, Crne Gore i država Evropske unije.
U proizvodnji obuće situacija je teža. Pedesetak „obućara“ ima instalisane kapacitete za proizvodnju 3,1 miliona pari obuće godišnje, a tržištu se isporučuje tek oko 120.000. Obuća se uglavnom isporučuje kupcima u Rusiji, Belorusiji, Češkoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji. U Novom Pazaru radi i desetak fabrika nameštaja, koje tržištu isporučuju tapacirani i pločasti nameštaj. Zajednički imenitelj ove tri grupacije proizvođača jeste poštovanje modnih trendova i standarda kvaliteta, ali i zapošljavanje po stotinak radnika.
Trend oslanjanja na sopstvene snage prisutan je i u proizvodnji mantija za tursko tržište. Posao je najavljen pre tri meseca, kada su u Novom Pazaru boravili predsednici Srbije i Turske, Aleksandar Vučić i Redžep Tajip Erdogan. Novim Sporazumom o slobodnoj trgovini između Srbije i Turske određene su kvote za izvoz više namirnica, a na toj listi našao se i „novopazarski tip mantija“, inače, kulinarski specijalitet ovog kraja.
„Posao decenije“ u pripremnoj fazi
Realizacija izvoznog aranžmana – izvoz „novopazarskog tipa mantija“, koji je dobio epitet „posao decenije“, a ugovoren je prilikom posete Redžepa Tajipa Erdogana Novom Pazaru, još nije krenula. U lokalnoj samoupravi kažu da su za to potrebne višemesečne pripreme, koje podrazumevaju izgradnju hladnjača, ali i organizaciju transporta i distributivne mreže. Ugovorom je preciziran izvoz 500 tona smrznutih mantija na tursko tržište. To praktično znači da bi, ukoliko je cilj da ugovorena kvota bude ispunjena, dnevno trebalo proizvoditi 70.000 mantija. Ilustracije radi, u ovom trenutku četiri radionice za proizvodnju mantija lokalnom tržištu dnevno isporučuju desetak hiljada mantija. Procenjuje se da će realizacija ovog poslovnog poduhvata značiti otvaranje više stotina radnih mesta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
