Niko neće u maline, svi razvlače kablove (VIDEO)

– Ja imam maline, 68 ari – kaže nam čovek iza tezge na kojoj su breskve i paradajz, ali ne i maline.

Primetivši valjda zbunjene poglede i ne čekajući naredno logično pitanje šta u jeku berbe maline radi na pijaci, odgovara da mu se „zbog niske otkupne cene ne isplati da radi oko njih“.

– Sa svojim proizvodom čovek ide u minus. Ove godine mirujem, jer sam prošle godine bio u minusu. Kad predam, platim radnike za taj dan, meni ostane 1.000 dinara – kaže Slobodan Begović, malinar iz Majura, koji je ove sezone odlučio da ne kreće u berbu.

Gotovo 70 ari vilameta propašće u malinjaku.

– Prošle godine sam imao 12 radnika, a cena je bila 70 ili 80 dinara, bio sam u minusu. A znate koliko uložim, 1.500 evra do kraja februara, početka marta. Ove godine početna cena je bila 120 dinara, što je malo za ovako veliki posao – ističe on.

Malinjak ima 20 godina, ali će naredne sezone, ako se u februaru ne bude znala cena – izvaditi sve što ima.

– Ne tražim da se obogatim već da obezbedim novac za ogrev i školovanje, ali sa ovakvom cenom to ne mogu – razočaran je.

Malina zahteva, kaže, celu godinu rada, od februara do kraja sezone i posle berbe još mesec dana.

– Samo se zimi odmara, mnogo rada, a mala cena. Da bi radnik i seljak imali nešto da zarade, minimum je da cena bude 180 dinara. Minimum da bi mogao da platiš i radnika, kojih i nema dovoljno – kaže Slobodan Begović.

Jazaki gospodski posao

Da radnika nema dovoljno, a i gde su mahom otišli, saznali smo malo pre podneva, koju ulicu dalje, u malinjacima porodice Milutinović. U bašti iza kuće uzgajaju 26 ari mahom maline, manje kupine. Osim majke i sina, sakrivene u zelenim redovima malinjaka su još tri radnice – penzionerke. Mladi neće ovim da se bave, kažu, a dosta njih počelo je da radi u Jazakiju (japanskoj firmi koja je nedavno došla u Šabac).

„Autobusom u šest idu da razvlače kablove, neće niko u maline“, dobacuje jedna od njih dok malo posle podneva završavaju posao za taj dan. Naredni radni je prekosutra, a kod Milutinovića njih tri rade već godinama. Uigran tim. Rezultat ovog četvrtka je 44 gajbice. Koji dan pre bilo ih je 100. Tada su radile do posle tri sata. Satnica je kod Milutinovića 200 dinara, uz kafe, piće, ručak, kolače i – tog dana makar – sladoled.

– Kad krene berba, platimo radnike, sve do tada radimo sami. Muž je penzioner, sin radi ovde sa nama, ćerka je skoro ostala bez posla. Tako da moramo da radimo. Bude da kupimo drva i ako ostane trošimo – kaže Radojka Milutinović.

Malina im je oduvek bila lepa, ističe Radojka, a zbog ne tako čestih nepogoda nikada nisu osiguravali zasade. Šta bi im tek onda ostalo, uglas kažu.

Kafa, voda i kapri

Na pitanje kako su zadovoljni otkupnom cenom Radojka sleže ramenima. Do pre koji dan je, kaže, bila solidna. U utorak je bila 150, u sredu 130, tog dana još nisu znali šta ih čeka.

– Zadovoljna sam ako bude 150 dinara za malinu, a 160 za kupinu – kaže gazdarica. Zadovoljna je i rodom.

– Ako ovako ostane, mi ćemo preći tri tone. Uvek sam bila zadovoljna, imamo sistem, uredno zalivamo. Ulažemo nako. Đubrimo, poprskamo tri puta – kaže Radojka.

Iako su šest sati provele na nogama, na temperaturi većoj od 30 stepeni i suncu koje je pržilo, radnice su bile dobro raspoložene kada su sele pod drveni letnjikovac, u debelu ladovinu, na kafu, vodu i „kapri“.

„Ne vata nas popodnevna vrućina, ovo sada je izdržljivo“, kaže Radojkina jetrva.

Domaćini nam pričaju da svakog dana po podne predaju malinu i ne znaju kakva će biti cena. Ako padne kiša, padne i cena. Mada, kada su je u sredu predali i dobili 130 dinara za kilogram, kiše nije bilo, prisećaju se.

U mačvanskom kraju koji je daleko manje poznat po malini od ariljskog, na primer, nema mnogo klasifikacije. Sve što predaju je jedna klasa, ako je malo zgnječen plod, biće niža cena generalno i to je to. Malo dalje od njih, gde su razlike u kvalitetu i veće, postoje i po tri klase, te se za najlošiju dobije 70 dinara, drugu plate 100, a prva bude 130 dinara.

Posle kafe i čašice razgovora sa Milutinovića otišli smo u potragu za otkupljivačima. Tog dana smo saznali da se proizvođači i hladnjačari ne susreću. Linija koja ih povezuje su otkupljivači, koji ni sami ne znaju do poslednjeg trenutka koja će cena biti tog dana. Kod prvog na kog smo naišli, odmah iza ćoška levo od Milutinovića, oko 13 časova još nije bilo cene. Nije znao ni da li će da otkupljuje uopšte.

„Još mi nisu javili cenu“, rekao nam je dok nas je pratio iz dvorišta usmeravajući nas „ka drugom, većem otkupljivaču“.

Drugog, većeg, nismo našli kod kuće. Na papiru rukom napisana poruka da je u malinama i broj mobilnog okačeni su na vrata prostorije u kojoj očigledno prikuplja robu. U razmišljanju da li da pozovemo Miću, u dvorište ulazi momak.

„I vi ste doneli maline“, pita nas, na šta smo klimnuli glavom najpre, potom se, ipak, uredno predstavili. On je doneo malinu koju su ubrali sa devet ari i kaže sad će zvati Miću.

Čekanje smo prekratili razgovorom o ceni. Odnosno njegovim očekivanjima.

„Juče je bila 130, očekujem i danas bar tako da bude“, kaže.

Zar vam ja ličim na hladnjačara?

Mića mu je koji minut kasnije i više nego ispunio očekivanja – cena je tog dana 140 dinara. Ni sam Mića nije umeo da nam objasni kako to tako varira iz dana u dan, nije umeo da nam pojasni ni ko je tačno određuje i kako. Na pitanje da li i sam ima hladnjaču odgovara kontrapitanjem. „Pa zar vam ličim na hladnjačara?“, pokazujući na ispucale, radničke ruke, mokru košulju, znoj koji se sliva sa pregorelog čela.

Pod šupom kod Miće Perića još je i pirkao neki slab vetar, iako se teško disalo. U njegovom malinjaku koji minut dalje nije bilo ni vetra ni vazduha. Samo sunce koje peče. I tri radnice koje ćutke beru zasade koji su prerodili. Jedna od njih je i Mićina supruga.

– Moramo da radimo, nemamo kud – odgovora ona na pitanje kako izdržavaju.

Da li im je vruće, suvišno je pitanje. Graške znoja i dubina pora na čelu, za nijansu svetlijih od ostatka lica, govore dovoljno. Prethodnog dana bilo ih je šestoro u berbi, danas samo njih tri.

– Bili su do devet juče i odustali, kažu teško je – priča nam Rada Perić.

Bilo je gotovo dva sata po podne i zaista je teško, ali oni rade godinama svojih 30 ari i imaju koliko imaju, uz mnogo rada. Sin je, kaže, ostao sa njima posle srednje škole, jedna ćerka je u Beogradu, druga u Čikagu. „Ona je možda i najbolje prošla“, osmehuje se Rada, „ali ne možemo svi ni da odemo negde“.