Nikolić: Prehrambena industrija ima negativan doprinos BDP-u

E pa, u poslednjih desetak godina doprinos prehrambene industrije bruto dodatoj vrednosti srpske privrede bio je negativan. Prema istraživanju Ivana Nikolića, urednika Makroekonomskih analiza i trendova, od 2008. do 2016. godine ukupna bruto dodata vrednost agrobiznisa koji uključuje proizvodnju prehrambenih proizvoda, proizvodnju pića i duvanskih proizvoda, bila je negativnih 0,8 odsto, dok je bruto dodata vrednost cele privrede porasla za tri odsto. Recimo, u periodu od 2013. do 2016. godine cela privreda je stvorila bruto dodatu vrednost od 9,32 milijarde dinara, a prehrambena industrija je smanjila svoju za 4,2 milijarde dolara.

– Agrobiznis je svuda bitan, pre svega zbog prehrambene bezbednosti, ali kod nas uprkos velikom doprinosu izvozu, ova oblast ima nulti ili veoma nizak doprinos bruto dodatoj vrednosti – objašnjava Nikolić.

Prema njegovim rečima, značaj ovog sektora je nesporan, posebno jer u poljoprivredi radi oko 500.000 ljudi, a u prehrambenoj industriji, uključujući proizvodnju bezalkoholnih pića, preko 65.000. Ipak, daleko od toga da je to „uzdanica budućeg rasta“.

– U periodu od 2013. do 2016. godine prehrambena industrija je čak odmogla rastu BDP-a. Da agrobiznis nije imao pad od 45 odsto, rast BDP-a u ovom periodu bio bi 50 odsto veći nego što je bio – kaže Nikolić.

I dalje prehrambena industrija učestvuje u ukupnoj industrijskoj proizvodnji sa 21 odsto, mada je pre nekoliko godina to bilo i 25 odsto. Ovakvi trendovi su se nastavili i u 2017. godini, pa je u decembru prošle godine pad prehrambene industrije dostigao 10 odsto, da bi u januaru 2018. pad smanjen na „svega“ jedan odsto.

Uzroka za ovako loš rezultat prehrambene industrije Nikolić vidi pre svega u slaboj domaćoj tražnji.

– Bez rasta plata i standarda niko neće ulagati u povećanje proizvodnje, a to posebno važi za agrobiznis s obzirom da prosečno srpsko domaćinstvo trećinu dohotka troši na hranu i piće. Osim domaćeg, imamo i izvozno tržište, ali i tu imamo problem pošto trećina izvoza hrane ide u zemlje u okruženju, BiH, Crnu Goru, Makedoniju, Hrvatsku koje su u sličnoj situaciji kao mi – napominje Nikolić.

Inače visina učešća hrane i pića u potrošačkoj korpi u Srbiji je daleko najveća u odnosu na sve zemlje EU, a samo je Rumunija blizu sa 30 odsto.

Drugi problem je na strani ponude. U proizvodnji dominiraju primarni proizvodi sa veoma niskom dodatom vrednošću. Tako, uprkos velikom izvozu agrobiznisa od 2,8 milijardi evra u prošloj godini i suficita od 1,3 milijarde evra, zarada je niska.

Treći problem našeg agrobiznisa je plasman proizvoda, ocenjuje Nikolić. Iako se trgovinski lanci uglavnom drže pravila da 70 odsto proizvoda bude domaće, ipak mala i srednja preduzeća imaju problem da uđu u te sisteme i da se pozicioniraju u njima. Kada je tako na domaćem tržištu, šta onda očekivati od izlaska u druge zemlje?

– Poseban problem su robne marke koje forsiraju trgovinski lanci kako bi ostvarili zacrtane obime prometa. Domaća prehrambena industrija se odriče svojih brendova, a time i veće zarade zarad pukog preživljavanja – kaže Nikolić.

Na kraju on ističe i politiku državnih subvencija koje su u EU u odnosu na Srbiju kao „nebo i zemlja“.

– Subvencije za poljoprivredu u Srbiji iznose 1,6 evra po stanovniku godišnje, dok je prosek u Evropskoj uniji 6,2 evra i to se odnosi samo na istraživačke i razvojne aktivnosti u poljoprivredi. Tako su i šanse Srbije za plasiranje svojih agrarnih proizvoda na ovo tržište ograničene i takvo stanje se neće promeniti bar dok ne uđemo u EU, što se neće skoro desiti – napominje on.

Stručnjaci za poljoprivredu ističu da doprinos možda nije bio zadovoljavajući, ali da u ovom sektoru i dalje leži ogroman potencijal.

– Pored zalaganja za reindustrijalizaciju, IT, usluge, poljoprivreda i dalje ima najbolje rezultate u spoljnotrgovinskoj razmeni – kaže za Danas agroekonomista Vojislav Stanković.

On dodaje da je od 2001. godine doprinos poljoprivrede BDP-u oko 1,5 odsto godišnje ali sa ogromnim oscilacijama.

– Ovo je kapitalno intenzivan sektor sa velikim infrastrukturnim problemima, kao što je navodnjavanje. Tu su i klimatske promene, suše i poplave. Pored toga i subvencije za poljoprivredu su veoma skromne. Recimo Hrvatska je pre ulaska u EU imala tri do pet puta veće subvencije po hektaru nego mi – ističe Stanković.

Kada se o samoj prehrambenoj industriji radi, Stanković podseća da su veliki sistemi devastirani u privatizaciji.

– To se posebno odnosi na preradu voća i povrća, kao i na vinarstvo. Ima sitnih proizvođača sa kvalitetnim vinima, ali oni ne mogu biti konkurentni sa malim količinama – dodaje Stanković uz komentar da je i klanična industrija doživela kolaps.

Agroekonomista Milan Prostran ističe da je malo verovatno da prehrambena industrija ima negativan doprinos kada firme u ovom sektoru posluju pozitivno.

– Ova industrija nije kao što je nekad bila. Danas je ta grana na 40-50 odsto proizvodnje iz 1990. godine. Najveće klanice su propale, kao i fabrike za preradu voća i povrća, Srbijanka, Šapčanka, Crvena zvezda… U javnosti se često čuju kritike da izvozimo samo sirovine, ali izvozimo ono što nam se isplati. Najviše proizvodimo i izvozimo berzansku robu, pšenicu, kukuruz, soju – kaže Prostran uz komentar da se naše vlasti stide visokog učešća poljoprivrede i prehrambene industrije u BDP-u, posebno uzevši u obzir da smo mi agrarna zemlja.

Tona za 533 evra

Udeo rinfuznih proizvoda u srpskom izvozu je 23,3 odsto, dok je prosek EU zemalja 3,8 odsto. Slično pokazuju i podaci o jediničnoj vrednosti izvoza agrobiznis sektora. Tako je u 2017. godini vrednost jedne tone izvoza srpske prehrambene industrije koštao 533 evra, dok je recimo vrednost tone izvoza agrobiznisa Italije ili Holandije 1.500 evra.

I agraru potreban razvoj

Nemaštinu i smanjenje plata i penzija uzrokuje manje para za kupovinu hrane, što utiče na rezultate te grane, tvrdi agroekonomista Vojislav Stanković. „Kada je takva situacija nema ekonomije obima, a bez toga se ostvaruju i slabiji rezultati u izvozu. Međutim kada bi se više radilo na razvoju za tri do pet godina mogli bi da izvozimo hranu za 10 milijardi dolara. Ali za to neko treba da se bavi razvojem, a naši političari misle da poljoprivreda može sama da se razvija“, ističe on.