„Nisam očekivao nikakve povlastice“: Šta je pre 20 godina Zoran Drakulić govorio o privatizaciji u Srbiji?

– Do tendera za Beogradsku pekarsku industriju smo mislili da iza naših neuspeha na tenderima nema zle namere, ali sada više nismo sigurni da ih nije bilo. To je bila prva privatizacija da je ponuđeno dosta para, a da je tenderska komisija donela odluku da poništi tender. Mi smo naveli da smatramo da predsednik Komisije ministar Milosavljević nije smeo da donese takvu odluku, rekao je tom prilikom Drakulić.

On je dodao da se firma godinama pripremala za određene sektore privatizacije u Srbiji.

– Videli ste koliko smo novca uložili u Rumuniji, slično je bilo i u Rusiji, Kazahstanu. Zavređuje da uložimo i u sopstvenu zemlju. Uostalom, prodavali smo fabrike u Rusiji da bismo imali para da ovde ulažemo“, rekao je on.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

U nastavku prenosimo ostatak intervjua u celosti.

Smatrate li da ima uticaja to što ste spominjani kao blizak saradnik i finansijer DSS i Vojislava Koštunice?

– Ako je to glavni razlog, onda je to jako loše. To što sam simpatizer jedne stranke ne bi trebalo da utiče na posao. Mislim da je pre rezultat loše konkurencije nego što je u pitanju moja veza sa DSS.

Jeste li još uvek finansijer ove stranke? 

– Ne. Ja sam to bio sve do 5. oktobra. Sada ne. Sedam godina nisam ušao u Jugoslaviju i moja je želja bila da se nešto promeni. Ja sam
i dalje samo simpatizer te stranke. Moram da dodam da finansiranjem nisam očekivao povlastice u procesu privatizacije. To su dva
različita posla i treba ih odvojiti.

Često ste spominjani u negativnom kontekstu, naročito, oko fabrike aluminijuma u Sevojnu gde ste ponudili evro za njegovu kupovinu.

– Mi smo ukupno davali više para, i to na takav način da je u interesu fabrike i države. Naš konkurent nije imao urednu dokumentaciju. Oni su dali ponudu koja je po tenderskim uslovima bolja. Mi smo garantovali odredeno ulaganje i porast proizvodnje. Sada će finalizacija proizvoda završavati u Sloveniji, a sirovinska baza je u Srbiji. Mi smo predlagali da sve ostane ovde.

Vaša ponuda za Valjaonicu bakra Sevojno je proglašena najboljom, ali su se i tu sada pojavili problemi.

– Problem je tehničke prirode. Određeni dugovi ne postoje u njihovim knjigama, a mi smo proverom dokumentacije utvrdili da postoje. Ogradili smo se da ponudu dajemo za dokumentaciju koja je podneta. Treba da raspravimo da li taj dug postoji ili ne. A
to nije mala suma. Ako dug postoji onda i naša ponuda nije ovkva kakvu smo dali.

Hoćete li učestvovati ponovo na tenderu za Beogradsku pekarsku industriju?

– Nećemo ponovo učestvovati. Tražili smo od Vrhovnog suda Srbije da blokira budući tender za privatizaciju BPI sve dok se ne reši naše pitanje.

Pored Valjonice bakra zainteresovani ste i za jagodinske „ Kablove“. Da li ćete ovu oblast zaokružiti privatizacijom jednog dela RTB Bor?

– Odmah nakon petog oktobra mi smo napisali pismo Đinđiću, gde smo ukazali na problem Bora. Sa Labusom sam početkom 2001. godine otišao kod tadašnjeg premijera i izložio sam mu način da se taj problem reši. Doveo sam jednu od najjačih banaka u Evropi da ponudi paket da 50 odsto kapaciteta vratimo u pogon. Tada su nam rekli da nešto slično nudi još pet ili šest firmi. To se tada odložilo. Još jednom sam bio kod Đinđića, a onda sam odustao. Mi smo mislili da na bazi uvoza koncentrata uposlimo jednu liniju. Tražili smo da nam država garantuje da koncentrat, koji ulažemo, kasnije bude vraćen. Dva puta smo imali loše iskustvo sa Borom gde smo izgubili po milion dolara, zato što nam nisu vratili pare. Procena je da bi zarađivali 2,5 miliona dolara mesečno. Država je na plate radnicima do sad dala oko 40 miliona dolara, a ništa nisu privredili. Bolje da je taj novac dat za aktiviranje proizvodnje.

Koliko ste zadovoljni dosadašnjim procesom privatizacije u Srbiji?

– Trebalo je raditi na selektivniji način. Problem je što nemamo strateški interes. Najbolje je uradila Slovenija koja je definisala nacionalnu strategiju. Mala preduzeća je trebalo odmah prodati, preduzeća sa problemom takođe, dok je preduzeća koja prave
pare trebalo sačuvati. Ljubljanski „Lek“ je 1989. godine vredeo 20 miliona dolara, a nedavno je prodat za milijardu. Pojedina naša preduzeća su mogla na isti način da se bolje prodaju.

U Srbiji sve češće spominje uloga tajkuna.

– Ne mislim daje to istina. Kostić, na primer, možda jeste bio povlašćen, ali on nije tajkun. On jeste jeftino dobio, ali i to kasnije treba hendlovati. Ja sam i za privatizaciju za jedan dolar. Kostić nije monopolista jer tu imate i „Helenik šuger“, neke šećerane nisu prodate… Mislim da će on imati velike probleme i neće mu biti lako. Karići, takođe, nisu tajkuni. Uostalom, sada će se na našem tržištu pojaviti dve velike ruske investitorske kuće koje su se odlično organizovale i koje će kupovati. To su ozbiljni ljudi, sa puno para. Doći će i drugi. „Interbru“ je izgubio tržište i morao je negde da plati. Naša je sreća da je to bilo ovde.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Nedavno je premijer održao sastanak sa uglednim privrednicima. Da li vas je neko zvao na sastanak?

– Ne, niko me nije zvao.

A da su vas zvali?

– Ne bih ni išao. Ja nisam za udruživanja te vrste.

O tome kako danas razmišlja i šta misli Zoran Drakulić pogledajte u našoj epizodi „Biznis azbuke“.