Nojevi stimulativnog plana

Potrošnja kroz deficit, rekao je, „pomaže održavanju agregatne tražnje za robom i uslugama. Nema ništa neobično u tome. To je veoma konvencionalna kratkoročna stabilizaciona politika: možete je naći u svim vodećim udžbenicima…“.

Mogu da razumem (mada se ne slažem s njima) protivnike stimulativnog plana koji veruju da situacija nije toliko loša, da će potrošnja države biti spora i rasipnička (dok bi pravilno ciljane poreske olakšice obezbedile efektniju stimulaciju) i, stoga, da bi bilo bolje poraziti Obamin zakon i pokušati ponovo za nekoliko meseci. Takođe, mogu da razumem (iako se ne slažem s njima) protivnike koji veruju da će kratkoročni stimulativni efekat plana biti mali, dok slaba fiskalna pozicija Amerike podrazumeva veliki dugoročni teret za ekonomiju koji će stvoriti troškovi servisiranja duga. Ono što ne razumem jeste protivljenje zasnovano na tvrdnji da stimulativni paket jednostavno neće funkcionisati: država će potrošiti svoj novac, domaćinstva će dobiti poreske olakšice, a potom se neće dogoditi bilo šta što bi pojačalo zapošljavanje i proizvodnju. U stvari, postoji iznenađujuće jaka struja mišljenja koja tvrdi da stimulativni paket nikada neće funkcionisati. Ta opozicija ne dolazi samo od političara koji kalkulišu da protivljenje bilo čemu što je predloženo može doneti korist na izborima. Zaista, ne odražava bilo koju koherentnu desničarsku ili istinski levičarsku političku poziciju. Među najvećim protivnicima stimulativnog plana, čiji je rad nedavno bio na mom stolu, nalaze se fundamentalisti koji zagovaraju efikasno tržište poput Judžina Fama sa Univerziteta Čikago, marksisti poput Dejvida Harvija sa Gradskog univerziteta u Njujorku, klasični ekonomisti poput Roberta Baroa sa Harvarda, „zlatne bube“ poput Bena Stila iz Saveta za međunarodne odnose, kao i mnogi drugi. Jednostavno, ne razumem njihove argumente da državna potrošnja ne može da pokrene ekonomiju. Kako mi se čini, oni jednostavno guraju glave u pesak.

Početkom 1996. godine stopa nezaposlenosti u SAD bila je 5,6 odsto. Onda su američke kompanije i investitori otkrili Internet. U naredne četiri godine godišnja potrošnja u SAD na opremu i softver za informacione tehnologije naglo je skočila sa 281 na 446 milijardi dolara, stopa nezaposlenosti pala je sa 5,6 na četiri odsto, dok je privreda rasla prema godišnjoj stopi od 4,3 odsto, s obzirom na to da je bum potrošnje na haj-tek izvukao nove radnike iz nezaposlenosti. Na početku 2004. godine američke banke otkrile su da mogu jeftino da pozajmljuju novac u Aziji i plasiraju ga u veoma unosne domaće hipoteke korišćenjem sofisticiranog finansijskog inženjeringa da smanje i kontrolišu rizike (ili su bar tako mislili). U naredne dve godine godišnja potrošnja na izgradnju stanova naglo je skočila, sa 624 na 798 milijardi dolara, stopa nezaposlenosti pala je sa 5,7 na 4,6 odsto, a ekonomija je rasla 3,1 odsto godišnje. U oba slučaja velike grupe stanovnika Amerike rešile su da povećaju svoju potrošnju. Može se tvrditi da nijedna od tih grupa nije trebalo da poveća potrošnju do tog nivoa (da su obe grupe bile žrtve „iracionalnog bogatstva“) i da je neko trebalo da skloni posudu s punčom ranije. Ali, ne može se tvrditi da te grupe nisu povećale potrošnju i da njihova povećana potrošnja nije povukla veliki broj Amerikanaca (oko dva miliona u svakom od ta dva slučaja) u produktivnu i vrednu zaposlenost.

Državni novac je dobar kao i svaki drugi. Ako entuzijazam kompanija da troše na haj-tek stvarčice i novih vlasnika nekretnina da troše na kuće sa tri spavaće sobe može da pojača zaposlenost i proizvodnju, onda koji argument Harvi, Fama, Baro, Stil i ostali mogu da iznesu u prilog tvrdnji da to neće omogućiti i državna potrošnja? Jednostavno ga ne vidim.

Autor je bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD u Klintonovoj administraciji i profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju