Nova krila za Ikarbus

Oporavka ekonomije, dakle, ne može biti bez oživljavanja industrije. Preciznije rečeno, industrijalizacija ekonomskog sistema jedini je održiv koncept oporavka. Ali kako stvari stoje, to neće ići lako, jer teško se izlazi iz matrice propadanja. Mnogo je primera koji potvrđuju tu tezu, a jedan od njih je posebno ilustrativan. On je, zapravo, paradigma kolektivne mentalne greške u koju smo utonuli. Reč je o tenderu za kupovinu novih autobusa za beogradski GSP. Na fotografiji koja je pratila tu vest objavljenu u Politici prikazan je gradski autobus koji je proizvela srpska kompanija Ikarbus. Sjajna vest, ali samo za naivne! Jer, uslovi tendera su takvi da ni jedan srpski proizvođač autobusa, pa ni Ikarbus, ne može da učestvuje, i to ne samo kao nosilac posla, već ni kao podizvođač. Vrednost ovog posla procenjena je na 130,5 miliona evra, a deo novca obezbeđen je novim zaduživanjem kod Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj. Reklo bi se, tipičan primer modela koji nas je doveo u ovako teško stanje. A svaka odgovorna država, u ovom slučaju vlast grada Beograda pod čijom je nadležnošću GSP, postupila bi drugačije. Potrebu građana za efikasnim i udobnim prevozom pokušala bi da pretvori u šansu za upošljavanje domaćih proizvodnih kapaciteta. To je ono što Evropa podrazumeva pod frazom „smart growth“ (promišljen razvoj), okosnicom nove politike za izlazak iz krize i opšte stagnacije.

Beograd ima svog proizvođača autobusa. To je kompanija Ikarbus, koja je sposobna da proizvede kvalitetan autobus, u svemu ekvivalentan onom koji proizvode vodeći zapadni proizvođači. Ukoliko bi se proizvodnja poverila Ikarbusu, onda bi 400 modernih niskopodnih zglobnih autobusa koštalo 80 miliona evra, što bi značilo uštedu više od 50 miliona evra. Taman toliko da se obesmisli potreba za uzimanjem kredita od EBRD, koja u kompletnom projektu učestvuje sa pozajmicom od 65 miliona evra. Da paradoks bude veći, EBRD preuzima pravo da u potpunosti diktira uslove pod kojima se tender raspisuje. Da nije tragično, bilo bi komično! Ali tu nije kraj uštedama. Ikarbus u svoje autobuse ugrađuje podsisteme vrhunskih svetskih proizvođača, pa tako motore nabavlja od kompanije MAN, menjače od kompanije Voith ili ZTF, podsklopove osovina od ZTF, vozačku komandnu tablu i radno mesto vozača od Simensa. Ukupno, troškovi nabavke komponenata iznose oko 95.000 evra po autobusu, a to znači da bi uvoz delova za proizvodnju 400 autobusa koštao 38 miliona evra i doneo uštedu dodatnih 42 milona evra. Prostom logikom dolazi se do zaključka da bi umesto uvoza preskupih autobusa (izračunato je da će svaki autobus koštati više od 325.000 evra) i novog zaduživanja, mogao da se pokrene zamajac oporavka ne samo Ikarbusa, već i proizvodnih resursa širom Srbije. Na nesreću, država se više od jedne decenije odnosi maćehinski prema sopstvenoj industriji. Veliki sistemi koji su nekada činili kičmu industrije, danas se u medijima nazivaju gubitašima, koje treba uništiti. I privatizacija je u tom smislu bila veoma uspešna – uništila je većinu nekad uspešnih fabrika. One koji su nekim čudom preživele nalaze se u bezizlaznom položaju i za njih se predlaže stečaj po ubrzanoj proceduri. To bi ionako velikoj armiji nezaposlenih i kvazi zaposlenih, pridodalo još oko 50.000 radnika, za čije je zbrinjavanje potrebno obezbediti sredstva. I još nešto. Time bi patuljasta industrija Srbije, koja ilustracije radi sada zapošljava za četvrtinu manje radnika od broja zaposlenih u nemačkoj kompaniji Simens, postala još manja. Nije potrebno previše mašte da se zaključi kuda vodi ovakav scenario. To je suština spirale autodestrukcije, matrica propadanja u koju smo se zapleli.

Krajnje je vreme da država nauči lekciju i umesto što ih sistematski guši, da krene sa revitalizacijom velikih sistema, kao i da preispita neuspele privatizacije, posebno ako je reč o strateški važnim kompanijama za oporavak industrije. Ikarbus, IMT, IMR, 14. oktobar, FAP… moraju da budu dovedeni u funkcionalno stanje i da počnu da proizvode. Uostalom, to je sastavni deo aktuelne Strategije razvoja industrije Srbije do 2020, koju je u junu 2011. godine usvojila Vlada Srbije, ali koja se ne sprovodi u praksi. Revitalizacijom velikih preduzeća, kroz primenu integralnog plana sistemskog karaktera, lišenog socijalne komponente, stvorio bi se prostor za rast malih i srednjih preduzeća i posebno, jačanje preduzetništva u oblasti prerađivačke industrije. To bi bio suštinski zaokret koji bi označio povratak industrijske proizvodnje u Srbiju za koju, inače, imamo specifičan talenat. Danas gotovo neverovatno zvuči da smo imali sopstveni razvoj i proizvodnju visokotehnoloških proizvoda kao što su industrijski roboti ili numerički upravljane mašine i da smo po ovome zauzimali vodeće mesto u svetu, a obim proizvodnje se udvostručavao svakih pet godina. Tako je, recimo, 1989. godine svaki treći dinar bruto domaćeg proizvoda dolazio iz industrije, a više od milion radnika obezbeđivalo je egzistenciju u industrijskim pogonima. Utoliko čudnije zvuči odluka grada Beograda o raspisivanju tendera. Ni jedan grad na svetu, koji ima svog proizvođača autobusa, ne bi dozvolio da se raspiše tender kojim se tom proizvođaču zabranjuje da na njemu učestvuje. Zato bi štetni tender trebalo poništiti i raspisati novi koji mora da sadrži jasno iskazanu pozitivnu diskriminaciju domaćih kompanija u odnosu na inostrane proizvođače. Nije sramota biti pristrastan kada je razvoj sopstvene industrije u pitanju. Uostalom, liberalna ekonomija nije ekonomija samodestrukcije.

Ikarbus, koji se čudom izvukao iz fatalne privatizacije, postepeno se oporavlja i transformiše u funkcionalan sistem koji, uprkos teškoćama, pozitivno posluje, razvijajući nove proizvode. Ikarbusu, dakle, nije potrebna pomoć, već fer ambijent za poslovanje a kontingent od 400 autobusa koje bi isporučio Gradskom saobraćajnom preduzeću, bila bi šansa za tu fabriku da tehnološki ojača, uvede robote, laserske i numeričke tehnologije i tako stvori konkurentski potencijal za izvoz. To bi Ikarbus vratilo na putanju stare slave – podsetimo, ta fabrika je između dva svetska rata proizvodila avione po sopstvenoj konstrukciji i tehnologiji. Nacionalni savet za privredni oporavak, koji je vlada formirala početkom septembra, mora da ponudi novi model privrednog oporavka i industrijalizacije ekonomskog sistema, model koji će nas od potrošača pretvoriti u proizvođača. To je model koji se pre svega oslanja na unutrašnje resurse i snažno inženjerstvo. Cena koju smo do sada platili ogromna je zato se zauvek moramo odreći starih recepata privrednog razvoja. U suprotnom, Srbija će se suočiti sa sumornom budućnošću i rastućim siromaštvom. Što se tiče perspektive Ikarbusa, ukoliko u naredne dve godine izbegne stečaj i preživi novu rundu privatizacije, prema najgorem scenariju mogao bi da postane servisna radionica u kojoj će se održavati onih 400 autobusa. Ipak, nadam se da neće tako biti. Ono što je Beograd uradio sa PKB-om dobar je primer i dokaz da Srbija može da bude drugačija.

Autor je profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu i dopisni član Akademije inženjerskih nauka Srbije